Koji će načini održavanja tla da se primene u datim agroekološkim uslovima, zavisi od niza faktora: količine padavina, nagiba terena, sorte, podloge, sistema gajenja. Šta preporučuju stručnjaci?
Pod negom voćaka podrazumeva se primena agrotehničkih i pomotehničkih mera sa ciljem da se obezbede uslovi za normalan rast i rodnost voća. Od agrotehničkih mera najvažnije su: održavanje zemljišta u voćnjaku, đubrenje i navodnjavanje. Najznačajnija svojstva tla, koja se koriste kao pokazatelji plodnosti i pogodnosti zemlje za optimalnu ishranu i đubrenje su: dubina tla, mehanički sastav (tekstura) i struktura, pH vrednost (reakcija) zemljišta, sadržaj humusa i hraniva, vodni režim i apsorpciona sposobnost tla.
Koji će načini održavanja tla da se primene u datim agroekološkim uslovima, zavisi od niza faktora: količine padavina, nagiba terena, sorte, podloge, sistema gajenja.
U praksi se najčešće primenjuju sledeći načini održavanja zemljišta:
U zavisnosti od načina održavanja zemljišta u voćnjaku, u toku godine obradu možemo svrstati u dve grupe:
Ovaj vid održavanja ogleda se u redovnoj obradi čime ne dozvoljavamo razvoj korova i trave. Obezbeđujemo dovoljnu rastresitost zemljišta i pojačavamo aeraciju dubljih slojeva, smanjuje se opasnost od pojave štetočina koje prezimljavaju u zemljištu, a stvaramo povoljne uslove za rast i razvoj korenovog sistema i povećavamo aktivnost mikroorganizama u zemljištu. Ovaj način primenjujemo u prvih nekoliko godina od podizanja zasada, kao i u reonima gde leti nema dovoljno padavina.
Nije preporučljivo koristiti ovaj način obrade u regionima gde je prisutna velika količina vodenog taloga ili se redovno navodnjava jer može da izazove osiromašenje zemljišta u hranivima spiranjem nitrata, pogoršava strukturu zemljišta i pojačava eroziju. Ovaj način obrade podrazumeva jedno jesenje ili zimsko oranje i više kultiviranja tokom vegetacije. Uzorano tlo u jesen treba ostaviti sa otvorenim brazdama, a dubina zavisi od tipa tla, razvijenosti korenovog sistema i vremena obavljanja. Da bi jesenje oranje bilo što uspešnije, trebalo bi svake godine menjati pravac - jednom uzduž, a sledeći put popreko, zatim je potrebno menjati i dubinu oranja kako bi sprečili sabijanje zemlje. Pliće obrade obavljati na dubini od 5 - 7 cm kultivatorom ili drljačom. Teška zemljišta treba češće kultivirati, a lakša ređe. U našim agroekološkim uslovima sa letnjom obradom treba prestati krajem avgusta ili početkom septembra. Čista obrada ima i svojih nedostataka, tj. takva zemljišta sa vremenom gube strukturu pa ih je potrebno češće đubriti. Svake četvrte godine neophodno je đubrenje stajnjakom ili još bolje svake četvrte godine gajenje biljaka za zelenišno đubrenje koje se zaoravaju u punom cvetanju (grahorica, stočni grašak, lupina, soja, itd.), savetuje stručnjak Dragan Bejatović iz PSSRS.
Održavanje zemljišta u vidu ledine znak je ekstenzivnosti proizvodnje. Ovakav način održavanja tla preporučuje se na erozivnim terenima, u vlažnim područjima gde količina vodenog taloga prelazi 1.000 mm ili su prisutni sistemi za navodnjavanje, u zasadima koji su podignuti na većim nagibima i ako je teren sklon zabarivanju pa je nemoguć prohod mehanizacije. Nedostaci ovakvog načina održavanja zemljišta su ispoljeni u slabom porastu mladara, pojavi hlorotičnog lišća, slabom kvalitetu plodova. Posebno se ne preporučuje za mlade zasade jer sadnice postaju kržljave i ne napreduju. Trava na ledinama osiromašuje zemljište u mineralnim materijama, posebno nitratima, otežava đubrenje, navodnjavanje i služi kao sklonište za širenje štetočina i bolesti. Ako je klima reona u kome je voćnjak aridna, utoliko je ovakav način nepovoljniji.
Za razliku od ledine, ovo predstavlja savremeni način održavanja zemljišta. Travni pokrivač se formira između redova, čija širina zavisi od datog zasada. Trava se seje na prethodno dobro pripremljenom tlu. Za setvu se koriste smeše različitih vrsta trava, kao što su: engleski ljulj, livadarka, crveni vijuk, bela detelina, ježevica i dr. Radi uštede finansijskih sredstava, može da se pusti da divlja trava formira svoj pokrivač, koji kasnije treba samo održavati košenjem ili tarupiranjem. Trava koja spontano izrasta, često je gušća, a i otpornija je i na sušu. Travni pokrivač se tarupira ili kosi više puta tokom godine (najčešće šest do osam puta). Košenje se obavlja kad trava dostigne visinu od 10 cm, obično na tri nedelje, a ukoliko je veća količina padavina može i češće. Usitnjena trava ostaje na tom mestu, razlaže se i tako obogaćuje zemljište organskom materijom.
Prostor između travnog pokrivača i voćaka, zavisno od sortimenta i starosti zasada, održava se adekvatnom primenom herbicida, postavljanjem folije ili malčiranjem, kao i obradom pomoću bočnih freza. Osnovne prednosti ovakvog načina održavanja zemljišta u zasadima voća jesu mogućnost upotrebe mehanizacije tokom čitave godine, što samim tim obezbeđuje sprovođenje i pomotehničkih mera, kao što su rezidba, zaštita i berba. Manji su troškovi održavanja u odnosu na jalovi ugar, a i manja je pojava erozije. Osnovni nedostaci su skupo formiranje travnog pokrivača setvom trava, kao i mogućnost namnožavanja štetočina, glodara i dr.
U savremenim intenzivnim zasadima sa integralnom proizvodnjom sa instaliranim sistemom za navodnjavanje, preporučuje se zatravljivanje međurednih prostora, a između stabala u redu tretiranje herbicidima, posle četvrte godine, a dotle obrada u redu.
Pravilnom obradom zemljišta najpovoljnije se reguliše odnos kiseonika i ugljen dioksida. Dovoljne količine kiseonika su neophodne ne samo za disanje korena već i za aktivnost mikroorganizma u zemljištu koji su bitni nosioci plodnosti zemlje. Obnavljanje vazduha u oraničnom sloju uslovljeno je povećanjem broja kapilarnih pora, što ne može da se zamisli bez obrade. Za uspešno gajenje voćaka odnos vazdušnog i vodnog kapaciteta, treba da bude 1:9 odnosno najmanje 10% zemljišnih pora treba da je ispunjeno vazduhom. Još jedna mera je veoma bitna - podrivanje tla koja nije redovna, ali je veoma korisna jer poboljšava fizičko - hemijske osobine zemljišta.
Tagovi
Autor
