Vreme setve: Ako je zemlja hladna tebi, biće hladna i soji

Soja (Glycine max L.) je stara ratarska kultura poreklom iz Azije koja se uzgaja više od 4.000 godina, a tek u XX veku postaje trgovačka roba. Jedna je od najznačajnijih proteinskih i uljanih kultura u svetu. 

Belančevine soje najsličnije su onim životinjskog porekla, odnosno jajetu, pa su blizu optimuma za ishranu ljudi. Veliki deo njene proizvodnje koristi se u ishrani stoke. 

Ona je biljka umereno toplog i vlažnog podneblja. Adekvatnim područjem soje može se smatrati ono za kukuruz. Optimalni rokovi setve u našim proizvodnim uslovima su od 15. do 25. aprila. 

Stipešević: Ne treba juriti

Kako kaže profesor doktor Bojan Stipešević, soja je biljka kojoj je za klijanje/nicanje potrebna temperatura zemljišta iznad 6-7 Celzijusa, što je najčešće u doba godine kad su temperature vazduha par dana iznad 10°C. Iako smo već u martu zabeležili natprosečne temeperature koje se nastavljaju i u aprilu, ne treba zanemariti prognozu vremena i (ne)predviđene minuse.

"Za one od nas koji ne idu sa termometrom po poljima, 'odokativno' pravilo jeste položiti dlan ruke na zemlju, pa ako je zemlja hladna tebi, biće i soji, odnosno kukuruzu, suncokretu i ostalim jarim usevima", savet je ovog stručnjaka koji kaže kako ne treba "juriti" ako je prognoza kao ovih dana, jer, čak i ako se poseje koji dan kasnije u toplije tlo, stići će (i prestići) onu koja je posejana ranije, ali u hladno. 

"Ovo je tim važnije zbog razvijanja simbiotskih odnosa sa Rhizobium spp. bakterijama, takozvanim kvržičnim bakterijama, naročito one dodate putem inokulanta", ističe dodajući da su to one koje su već u zemljištu, a ima takvih gde je soja dosta česta u plodoredu, pa ranije dodate bakterije u njemu prežive u dovoljnoj brojnosti i uspešno ulaze u simbiozu sa sojom u toj meri da se ne vidi razlika između "sveže" inokuliranih i neinokuliranih biljaka. 

Jer, kako tvrdi, hladnija zemlja usporava i bakterije, a i soju da se "late posla" i krenu u simbiozu kako treba.

"Ipak, treba voditi računa da je soja ponekad sklona da pokaže na delu fotoperiodizam ukoliko se seje prekasno, odnosno posle 1. maja te kao biljka kratkog dana ponekad produži vegetativne faze, čime se skraćuje povoljno vreme za generativni razvoj", upozorava naglasivši da se to odražava na niži prinos samog zrna, kasniju tehnološku zrelost, višu vlagu prilikom berbe i troškove sušenja takvog, prevlažnog, zrna.

Ne preterivati sa azotom

Što se tiče đubrenja, soja je vrlo jak potrošač azota, napominje Stipešević, tako da za prinos od tri do četiri tone zrna po hektaru mora da ima oko 300-350 kg N/ha.

Za sam start, kaže, dok još ne krene u simbiozu, bilo bi joj dobro obezbediti 40-50 kg N/ha, što se uglavnom postiže osnovnim i predsetvenim đubrenjem NPK đubrivom, kako bi došla u kondiciju za optimalno stupanje u simbiozu sa kvržičnim bakterijama. 

"One, onda, svojom 'magijom' uspevaju da azot iz gasa prevedu u organski, bez visokih pritisaka i temperatura, kako to radi priroda kroz munje, ili industrija putem takozvanog 'Haber-Boschovovog' postupka", slikovito pojašnjava i ističe da ga posle "ustupa" soji, u nivou od čak 70 odsto njenih ukupnih potreba za azotom. 

Dalje, navodi, kako se sama inokulacija obavlja "zaprašivanjem" i mešanjem sa semenom pred samu setvu, praktično u rezerovarima za seme u sejalici, pri čemu treba voditi računa da se za bolje držanje inokulanta za seme može dodati i malo vode.

"Ali, ne previše, da se seme ne bi zalepilo u rezervoaru, zbog površinske napetosti vode i blokiralo njegov izlaz iz radnih organa za ulaganje semena u zemljište", konkretizuje Stipešević. 

Upozorava na opasnost da, ako se pretera sa azotom pa soja "oseti" da ga u korenovoj zoni (rizosferi) ima dovoljno, neće hteti da troši svoje dragocene asimilovane materije za bakterije, a tada neće ni formirati dovoljno kvržica.

"I onda je na samom rataru da obezbedi tih 300-360 kg N/ha svojoj soji!"

Stradanje bakterija iz više razloga

Dodaje i da se isto može desiti ukoliko bakterije stradaju zbog niskog pH (kiselo zemljište), viška vode u zemljištu zbog čega dolazi do gušenja bakterija usled ugaženosti, čestih kiša ili predsetvene obrade mokre zemlje, ili nedostatka kiseonika u njemu zbog formiranja pokorice na onima sa nestabilnim agregatima zemljišta, preusitnjenim nadsetvenim slojem koji se stvara nakon što jaka kiša uništi strukturu tla, a onda sunce "zapeče" površinu iznad semena koje klija/niče). 

"Pokorica je takođe ozbiljan problem kod soje, jer kao i svaka druga leguminoza, niče iz zemlje gurajući u vis lažne listiće, pa joj pruža otpor čak i tanja pokorica kroz koju bi se neka probila bez problema", opisuje ovaj stručnjak. 

Cik-cak setva - bolji prinos

Zavisno od tipa poljoprivredne proizvodnje, soju možemo da sejemo na razne načine, uskoredno (tzv. "žitnim" sejalicama) ili širokoredno sa 30, 50 ili 70 cm međurednog razmaka, zavisno najčešće od grupe zrenja, visine biljke, potencijala granjanja, načina zaštite od korova. 

"Ako je reč o konvencionalnoj poljoprivredi, zaštita se obavlja herbicidima, ali, u organskoj se korovi moraju kontrolisati mehanički, pa svakako treba ići na širokorednu setvu, o čemu je najbolje raspitati se kod dobavljača semena ili oplemenjivača, 'autora' pojedine sorte."

Objašnjava da se ciljni sklopovi kreću od 450 (kasnozrele grupe) do 600 (ranozrele grupe) hiljada biljaka po hektaru, pa shodno tome treba i prilagoditi unutarredne razmake sejalica. 

"Bolja prostorna pokrivenost postiže se takozvanom setvom u udvojene redove, 'Twin row' ili grubi prevod, 'redovi-blizanci' gde se seme polaže u pojas sa cik-cak uzorkom sa razmakom 20 cm red od reda, pa 50 cm do idućeg takvog pojasa", opisuje dodajući da se time dobija za isti broj biljaka bolji vegetacioni prostor za svaku što znači da se međusobno preklapanje i zasenjivanje listova susednih svodi na najmanju moguću meru. 

"Sve ovo rezultira sa više sunca za svaku biljku, a time i boljim ranim rastom i razvojem, uspešnijom simbiozom, boljem čuvanju vode u zemljištu te, na kraju, boljim konačnim prinosima", zaključuje Stipešević.