Šuma preživela ratove i klimatske promene, ali neotporna na sekiru?

Kikinda, kao i većina gradova u Banatu, nema u svojoj okolini nijednu šumu. "Vrančija šuma", omiljeno izletište za roštiljanja uz pivo, bila je, tvrde autoriteti, ozbiljan kompleks na velikoj površini, sad je više šikara uz poneko stablo. Da bi uživao u šumi, Kikinđanin treba da se odveze do Potisja, do Apatina ili do planinskih krajeva.

Nekad nije bilo tako.

Sirotinjska majka

Rimljani, Grci, Nemci, Austrijanci, Turci i Francuzi, vojnici, kaluđeri, kasnije i putopisci u službi svojih vladara, beležili su da je veverica mogla da putuje ovim krajevima od sela do sela ili od grada do grada, a da ne dodirne tlo, samo da skače s drveta na drvo. 

Šuma je od starine bila sirotinjska majka. Štitila je skromne posede nekadašnjih seljaka od jake vrućine, zimske hladnoće i oluja. Upravo njihovim krčenjem su i nastajale prve obradive površine. U šumi je siromah seljak mogao da se snabde besplatnim ogrevom ili drvnom građom, jer su bile ogromne, a vlastelinski šumari nisu uvek bili blizu. Tamo se odlazilo po hranu - jestive pečurke, bobice, korenje i zelje. Ren, rotkva, rukola, većina voća i povrća započelo je karijeru kao divlje bilje koje raste u šumi, da bi tek mnogo kasnije zauzelo svoje mesto u istoriji kulinarstva.

U prostranstva drveća seljak je puštao svinje da se utove žirom, a ovce, koze i goveda da pasu svežu travu. U životu nekadašnjeg sela šuma je imala ogromnu ulogu. U njoj su se ljudi molili, kad nisu imali crkvu u svom mestu, zaljubljeni sastajali, a stariji dogovarali, slavili se praznici ili se snalazilo u teškim vremenima. Tamo se bežalo od razbojnika, poreznika i neprijateljske vojske. Tu su seoske starešine pravile tajnu zalihu hrane namenjenu upravo za ovakve situacije. Divljač bi ponekad završila na jelovniku ondašnjih poljoprivrednika, naročito kad u oskudnim godinama ne bi uspeli da odgaje dovoljno namirnica.

Osim toga, tu su živele vile, patuljci, divovi i druga bića neophodna za folklor, za narodne priče koje se pričaju uz vatru i predstavljaju najstariju književnu formu ljudskog roda. Velike neprohodne šume budile su strah, a isto tako predstavljale i zaštitu. 

Pošumljavanje nije prava mera?

Ali, došla su nova vremena sa novom organizacijom poljoprivrede, a nov način zahtevao je veliki zemljišni posed umesto male krčevine srednjeg veka i još ranijih perioda. U formiranju velikih površina pod istom kulturom (na primer, pšenicom) šuma je predstavljala smetnju ili u najboljem slučaju drvo za ogrev. Ondašnje stanovništvo nije se bunilo, naprotiv, izgleda se radovalo sve većim i većim površinama iskrčenog zemljišta, videći u tome i svoj interes. Toliko dugo je izgledala večna i neuništiva da izgleda niko nije verovao kako bi mogla da nestane.

Kad se pokazalo da nedostaje, počela je praksa da političari obećavaju pošumljavanje, vetrozaštitne pojaseve, izvede se ponekad i neka akcija sađenja stabala, bogato propraćena u medijima, ali, od toga se šume ne oporavljaju, a drvo koje je izbeglo bespravnu seču već biva posečeno u nekom od dozvoljenih poslova. Iskreno, kako je moguće isparcelisano, uknjiženo, kategorizovano zemljište s komercijalnom vrednošću sada ponovo pretvarati u divljinu i kome bi to koristilo?

Da li se prirodni resursi Srbije mogu odbraniti peticijama?

Što ne ide, ne ide.

Tu gde su nekad bile šumski prostori sad je obradivo zemljište, pašnjaci, gradovi, fabrike, deponije ili parkinzi. Šuma je preživela ratove, klimatske promene, oštre zime i vrela leta sa požarima, jedino nije bila otporna na sekiru.