Subvencija ili samoinicijativa - pitanje je sad?

Nedavno je Udruženje Agroprofit dalo predlog Ministarstvu poljoprivrede o otkupu junadi kojim bi se proizvođačima garantovala dodatna premija uz osnovnu na određenu minimalnu otkupnu cenu, koja bi odgovarala i klaničarima, izvoznicima, a i samim uzgajivačima. I taman pre nego što su stočari počeli da se nadaju, Ministarstvo je objavilo uredbu kojom bi otkupljivači platiti više za junad i dobili uz to subvenciju od 26 dinara po kilu grla.

Na kraju, klaničari su odbili takvu 'ponudu', a pojedini plaćali za junad značajno manje novca stočarima širom Srbije čija stoka nije mogla da čeka bolje dogovore sa vrha. Poslednja informacija je da će navodno biti tih dodatnih subvencija za stočare, ali kako kažu "živi bili - pa videli".

Nova izmena Uredbe o otkupu junadi do 23. septembra - uvažene sugestije stočara

Kad sam sve ovo ispričala prijatelju koji je imao, naglašavam - imao stoku, samo je prokomentarisao "znači, seljak je opet na gubitku!".

Šta je rezultiralo tim gubicima?

Da se ne ponavljamo očiglednim činjenicama da se tovom junadi sve manje stočara bavi u Srbiji, a slično razmišljaju i uzgajivači ovaca zbog istorijski niske cena jagnjadi ove godine. Setite se subvencije od 7.000 dinara po grlu i malom ulaganju u stado od 30, 10, pa opet 30 ovaca u odnosu na dobitak.

Jagnjad na stočnoj pijaci: Ponuda dobra - cena niska

Interesantno je to što u razgovoru, naročito sa mladim i malim poljoprivrednicima, uvek pitam "da li i koje subvencije koristiš?", gde mi je priličan broj njih rekao da ne koristi nijednu. Zašto? Odgovori su se uglavnom svodili na to da žele da finansiraju proizvodnju iz svog 'džepa', da ne žele nikome ništa da duguju (pa ni državi) ili da se jednostavno ne mogu osloniti na republičku pomoć koja je često neadekvatna, stiže kasno na isplatu ili je previše komplikovana za konkurisanje.

Jako loše stojimo, ako moramo sve sami i ako je samoinicijativa jedina slamka spasa za srpske seljake. Negde su se lončići pomešali, ako su državni podsticaji namenjeni nekom 'drugom', a ne vredim pojedincima sa sela koji žele da žive i rade od svojih ruku delo. Nešto ne štima, ako 'sudbina' proizvodnje hiljadu malih zavisi od toga šta više odgovora nekolicini većih. A o tome možemo samo dalje da naglabamo...

Da li je zaista dovde došlo?

Da li je zaista došlo dotle da si prepušten sam sebi i samo i isključivo svojim sposobnostima da stvoriš, onda sam da se cenjkaš sa kupcima i plivaš između ponude i potražnje na tržištu. Ne gubi seljak samo novac, što je još i najmanje. Gubi vreme i volju za dalji rad i ulaganje, a na kraju možda i predmet svoj opstanka.

Da li je moguće da mali i srednji proizvođači hrane - hrane koju jedu svi u državi, pa i van nje, mogu da se oslone samo na sebe? Da li smo dobili ono što smo zaslužili i ono što smo tražili?

Da li srpska poljoprivreda, posle svega, zaslužuje spomenik?

Mnoga su pitanja, teška i za Hamleta. Mnoga su pitanja, a sve više retorička.

Jedno je da li dobijamo subvencije, drugo koliko one podstiču, a sasvim treće - koga zaista?