Kako sprečiti gubitak humusa u zemljištima voćnjaka?

Humus je neživa, organska materija nastala u procesu razlaganja biljnih i životinjskih ostataka dejstvom mikroorganizama. Ovaj polimer čini 60 odsto ugljenika, šest odsto azota i manje količine sumpora i fosfora. Imajući u vidu njegov hemijski sastav, kako navodi Dragan Bejatović iz PSSRS, humus predstavlja skladište ugljenika u zemljištu. 

Mineralizacijom se on raspada na komponente koje mogu koristiti mikroorganizmima i biljkama kao izvor hrane. U zemljištu, kako pojašnjava, deluje kao "lepak" gradeći sa česticama gline strukturne agregate, pa su zemljišta sa većim procentom humusa rastresitija, prozračenija, poroznija i lakša za obradu.

"Ima odlične osobine zadržavanja vode, a prema nekim istraživanjima jedan odsto humusa na površini od jednog hektara može zadržati čak 170.000 litara vode i time sprečiti njeno oticanje", ističe Bejatović.

Zabrinjavajući pad sadržaja

U zemljištima bogatim humusom koren biljaka se brže i lakše razvija, mikrosvet buja i čini zemljište plodnijim. Jedna od osobina koje ga karakterišu je visok kapacitet adsorpcije katjona i anjona za razliku od minerala gline koji su negativno naelektrisani i na svojoj površini mogu zadržati samo pozitivno naelektrisane jone odnosno katjone (joni kalcijuma, kalijuma, magnezijuma itd).

Negativno naelektrisane anjone kao što su nitratni oblik azota ili anjoni sumpornih i bornih jedinjenja, od ispiranja iz zemljišta mogu sačuvati samo čestice humusa. Otuda i sve češći nedostatak bora i sumpora u obradivim zemljištima širom sveta.

"Kako je sumpor i gradivni element huminskih i fulvo kiselina, u slučaju njegovog nedostatka neće doći do formiranja stabilnog humusa već će se sveži ostaci organske materije potpuno razgraditi do amonijaka i ugljen dioksida koji u vidu gasa odlaze u atmosferu i direktno utiču na povećanje efekta staklene bašte", kaže ovaj savetodavac i dodaje kao je u poslednjih stotinu godina, naglim razvojem čovečanstva i intenziviranjem poljoprivredne proizvodnje došlo je do naglog pada sadržaja humusa u zemljištima širom sveta.

Alarmantno: Hoće li nam njive postati neplodne, nivo humusa sve niži!

Skorija istraživanja pokazuju da je on sa nekadašnjeg proseka od pet odsto, pao na zabrinjavajućih 1,5 odsto. I kod nas zemljišta nisu mnogo iznad pomenutog proseka i sve je manje obradivih površina koja se mogu pohvaliti sadržajem humusa od tri odsto koji se smatra željenim minimumom kada se govori o uspešnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Jedan od glavnih uzroka ubrzane mineralizacije humusa je obrada zemljišta i nekontrolisano đubrenje.

"Stalnom obradom zemljišta utičemo na izlaganje humusa oksidativnim procesima u isto vreme ubijajući ogroman broj mikroorganizama, u prvom redu mikoriznih gljiva koje su nam preko potrebne za formiranje stabilnog humusa", navodi Bejatović, napomenuvši kako rešenje za ovaj problem treba tražiti u redukovanoj obradi zemljišta kao i u izboru načina obrade. Podrivanje zemljišta u manjoj meri doprinosi gubitku humusa u odnosu na duboko oranje ili freziranje.

Birati manje štetne preparate

U voćarstvu plitku obradu zemljišta treba vršiti samo u zoni reda, dok se prostor između redova može zasejati travnim smešama koje svojim rastom povećavaju sadržaj humusa u zemljištu. Košenjem trave u međurednom prostoru može se istovremeno raditi i malčiranje (zastiranje) prostora u zoni redova.

Primena mineralnih đubriva, a naročito prekomerna upotreba azotnih, dovodi do nagle degradacije humusa.

"Imajući u vidu da su mikroorganizmi veliki potrošači azota i ugljenika, u uslovima kada se dodaju velike količine azotnih đubriva dolazi do njihovog naglog umnožavanja, a kako im je pored pomenutog makroelementa neophodan i ugljenik, prisiljeni su da ga troše iz rezervi humusa. Od velikog značaja bi bilo da se pri dodavanju đubriva obavezno osigura i izvor ugljenika", pojašnjava savjetodavac, dodavši da odličan izvor mogu biti humati poreklom iz leonardita, vrste uglja s visokim sadržajem huminskih kiselina.

U voćarskoj proizvodnji pri izboru azotnih đubriva, prednost treba dati onima na bazi amonijum-sulfata koja pored 20 odsto azota sadrže i 24 odsto sumpora. Uopšte govoreći, sulfatni oblici minerala (kalijum sulfat, magnezijum sulfat, gvožđe sulfat) su lakorastvorljivi, pristupačni oblici minerala koji u sebi sadrže i znatne količine sumpora koga smo okarakterisali kao važnu kariku u formiranju stabilnog humusa.

Koje količine NPK elemenata zahtevaju ratarske i povrtarske kulture?

"Za sulfate je karakteristično da imaju nizak indeks salaniteta, za razliku od hlorida koji u visokim dozama deluju kao biocidi. Najčešći oblik kalijuma u jeftinijim đubrivima je upravo kalijum-hlorid, pa se dugotrajnom upotrebom velikih količina ovog tipa, javlja problem sa smanjenom biološkom aktivnošću zemljišta i gubitkom humusa", napominje.

Stalna i prekomerna upotreba fungicida i herbicida takođe negativno utiče na razvoj mikroflore, a naročito mikoroznih gljiva, pa pri izboru preparata treba birati one koji čine manje štete po eko sistem ili koristiti bio preparate. Naročitu pretnju predstavlja primena herbicida na bazi glifosata. Zemljišnom mikrosvetu je potrebno najmanje šest meseci da se oporavi od samo jedne primene ovog preparata u punoj dozi. 

"Kod naših poljoprivrednih proizvođača uobičajeno je povremeno unošenje stajskog đubriva u zemljište kao načina poboljšanja plodnosti. Međutim, treba istaći da stajnjak nije humus, već materijal od koga u povoljnim uslovima i neometanim radom korisnih mikroorganizama može nastati humus", kaže savetodavac. 

Ukoliko se ne pridržavamo napred navedenih praksi, potrebnih za stvaranje i očuvanje stabilnog humusa u zemljištu, skoro kompletna količina unete organske materije bilo u vidu biljnih ostataka ili stajnjaka biće u potpunosti mineralizovana i na putu ka atmosferi.