Divlja trešnja: Drvo za proizvodnju sadnog materijala i očuvanje biološke raznovrsnosti

Divlja trešnja (Prunus avium L.) u narodu još poznata i kao crna trešnja ili ptičarka, značajna je autohtona vrsta naših šuma i kao takva predstavlja polazni materijal za stvaranje mnogobrojnih sorti trešnje, a danas se sve više koristi i kao podloga za kalemljenje mnogih trešanja i višanja čime se čuva bioraznolikost. 

Stablo divlje trešnje može da poraste i do 20 metara, a plod joj je okruglast, debljina jedan centimetar, crvene ili crne boje i više je gorak nego sladak.

Otporna na niske temperature, a najviše joj odgovara peskovita ilovača

Što se tiče zemljišta, ova vrsta trešnje nije jako zahtevna, a najvažnije je da je zemljište sa dubljim karbonatnim slojem kao što je to peskovita ilovača. S obzirom na to da se najviše koristi u industriji nameštaja, trebalo bi je zasaditi na plodnijem zemljištu kako bi bujnost došla do većeg izražaja u odnosu na rodnost. 

Zbog svoje otpornosti na niske temperature može se uzgajati i u hladnijim područjima. Zanimljivo je to da za vreme zimskog mirovanja može da izdrži i temperature do -28ºC. Međutim, u fazi vegetacije neotporna je na temperature niže od -4ºC, a isto tako joj ne odgovaraju ni minusi (oni ispod -1ºC) za vreme zametanja plodova. 

Prednosti divlje trešnje kao podloge za kalemljenje

Cvetanje trešnje započinje dosta rano, početkom aprila i traje oko 27 dana, a plod se dalje razvija oko 70 dana, u zavisnosti od vremenskih uslova. 

Ne preporučuje se sađenje monokulture divlje trešnje nego bi je trebalo uzgajati u mešovitim šumskim zajednicama.

Proizvodnja sadnog materijala

Proizvodnja sadnice trešnje može da se vrši na dva načina, generativnim (semenom) i vegetativnim putem.

Sadnice dobijene na jedan od ova dva načina koriste se za pošumljavanje ili kao podloge za kalemljenje sorti trešanja i višanja. Podloge moraju biti prilagođene zemljištu, klimi i povoljno delovati na razvoj, rodnost i kvalitet plodova.

Generativno razmnožavanje

Proizvodnja sadnog materijala svodi se u šumarstvu isključivo na proizvodnju generativnim putem to jest, semenom. Bez obzira jesu li sadnice proizvedene u šumarske ili voćarske svrhe, potrebno je obaviti individualnu i masovnu selekciju na različita svojstva. 

Ako će se koristiti u šumarstvu selekcija se vrši na svojstva kao što su brzina rasta, otpornost na bolesti i bujnost, a ako se selekcija provodi za voćarstvo vodi se računa o masi i razgranatosti korena, otpornost na bolesti i štetočine, otežane vremenske uslove i prinose. 

Najbolje podloge za kalemljenje trešnje

Sama setva semena (prethodno obrađena) obavlja se u jesen ili u rano proleće. Udaljenost između brazde mora biti 20-30 cm, a dubina setve je oko 1,5 cm. 

Vegetativno razmnožavanje

Ovaj način razmnožavanja sprovodi se ako želimo da buduća sadnica sadrži sva dobra svojstva matične biljke i sprovodi se tek nakon selekcija, ako se materijal dobro pokazao. 

Kako bi se proizveo takav klonski, sadni materijal potrebno je da se napravi matičnjak u kom će se osim matične biljke nalaziti i sva stabla koja poseduju tražena svojstva. Nakon što je to napravljeno, može se započeti s proizvodnjom potomstva i to na sledeći način: 

1. Nagrtanje

Zdrave matične biljke postavljaju se u rastresitu, plodnu zemlju jednu godinu pre nego što počne njihova eksploatacija. Razmak između matičnih biljaka u redu je između 30-38 cm, a razmak između redova mora biti dovoljan da osigura nesmetanu obradu u toku proleća i leta. Pre kretanja vegetacije tokom proleća sledeće godine matične biljke se seku u osnovi na visinu jednog do dva centimetra iznad nivoa zemlje.

Samooplodne sorte trešnje nisu za gajenje u monokulturi

U drugoj godini razvijaju se dva do pet novih izdanaka. Kada oni dosegnu visinu od sedam do 12 centimetara, smesom zemlje i strugotine zagrću se do jedne polovine svoje visine, a kada dosegnu visinu od 19 do 25 cm vrši se drugo zagrtanje. Treće se obavlja polovinom leta kada su izdanci dosegli svoju konačnu visinu oko 45 cm i tada se osnovna izdanka zagrće na visinu od 15 do 20 cm. 

Prestankom vegetacije, izdanci koji su razvili koren odvajaju se od matične biljke i prenose u rasadnik. Sledeće godine postupak se ponavlja, a matična biljka pri ovom načinu razmnožavanja, uz sve potrebne mere nege i zaštite može biti u eksploataciji 15 do 20 godina. 

2. Polaganje u rov

Nakon zagrtanja, osniva se matičnjak od jednogodišnjih sadnica zasađenih u razmaku od 45-76 cm (u redu) i 1,2-1,5 m (između redova) pod uglom od 30-45° u odnosu na površinu zemlje.

Matične biljke se seku na visinu od 45-60 cm i ostavljaju da rastu jednu sezonu. Pre kretanja vegetacije matična biljka se cela polaže u rov dubine oko pet centimetara uz prethodno uklanjanje slabijih grančica. 

Supstratom, uglavnom tresetom, debljine pet do sedam i po centimetara treba pokriti celu biljku i to prvo aktivne pupoljke sa dva do dva i po centimetra debljine, a kasnije izdanke do jedne polvine njihove visine). Konačna visina supstrata je 15-19 cm, a koji se na kraju sezone uklanja, a zakorenjeni izdanci odvajaju se pri osnovi makazama.

Bolesti i štetočine divlje trešnje

Najkarakterističnije bolesti divlje trešnje su pegavost lišća čiji je uzročnik Caccomyces hyemalis i rupičavost lišća za što je zaslužna Clasterosporium carpophi-lum, a od štetočina divlju trešnju napada, kao najznačajnija, trešnjina muva (Rhagoletis cerasi).

Trešnjina muva - crvavi plodovi, manja tržišna vrednost

Pored bolesti i štetočina, značajni uzročnici propadanja su i viroze koje prave značajne ekonomske štete u voćnjacima, a prenose se često preko podloga za kalemljenje. Najznačajnije viroze su albino, prstenasta pegavost Prunusa, šareno lišće, rđasto šarenilo lišća, H-bolest, sitne trešnje, uvrnutost lišća, viroza kratke peteljke i ružičasti plodovi.

Mere zaštite sprovode se prema voćarskom kalendaru fungicidima i insekticidima koji se inače koriste u šumarstvu.