Poljoprivredno gazdinstvo nadomak gradske vreve

Belo Pollje nadomak Obrenovca je više prigradsko naselje nego selo, ovde je malo poljoprivrednika, ali uvek se može naći neka neobična proizvodnja i zanimljiva domaćinska priča. U porodici Bogićević, tri generacije više od jednog veka bave se stočarstvom, ratarstvom i živinarstvom, a zajednička strast su im i lipicaneri.

Priča sa najstarijim članom porodice Bogićević, deda Božidarom, krenula je ispred senare, a evo šta kaže o ratarskoj proizvodnji: "Obrađujem oko pet hektara zemlje, ove godine smo sejali kukuruz, pšenicu i ječam. Pšenica je bila dobra, a imao sam i ječma i tritikala, to najviše sejem. Kukuruz je bio dobar, ali ga je velika suša omela, ipak, biće i tu nešto prinosa", počinje svoju priču Bogičević. Posed koji se obrađuje nije veliki, pa porodica Bogićević nije imala potrebu za kompletnom agromehanizacijom, ono što imaju, kažu, dovoljno im je. "Treba da nam stigne balirka, nemamo ciklon, i špartač, druga mehanizacija je kompletna, plugovi, tanjirača, drljača, kosačica, grabulje...sve što mi je potrebno za obradu zemlje", nastavlja Bogičević.

Živinarstvo u porodici već decenijama

Najstariji član ove porodice se, sem ratarske proizvodnje, decenijama bavi i živinarstvom, a sem kokošaka, gaji ukrasnu, i drugu živinu, crvene kalifornijske ćurke, kao i golubove. Božidar sa svojom živinom učestvuje na brojnim takmičenjima širom zemlje i uspešan je u tome, o čemu svedoče brojna priznanja, a jedno takvo stiglo je i prošle nedelje.

"Za sada imam deset vrsta, imam vinorke, to su dobre nosilje, krupne graorke i hamburger šareno crno-bele, crne i plave talijanke, kolumbija, fles, nešto sam i prodao, a nešto poklonio. Prošle nedelje bio sam u Požarevcu na takmičenju, i sa plavim talijankama osvojio prvo mesto", ističe Božidar.

Konjarstvo - porodična tradicija

U porodici Bogićević složno žive tri generacije, a konjarstvo je duga porodična tradicija, koju najmlađi unuk Ivan želi da nasledi i unapredi. U štali Bogičevića trenutno su četiri lipicanera.

"U porodici Bogičević konji se gaje još od pre sto godina, moj pradeda je držao razne konje, tada ljudi nisu imali potrebu za lipicanerima zato što se tada sa konjima vukao pesak, radilo se i kirindžijalo. Deda je uvek imao po dva para konja sa kojima se radilo, a ja eto, nastavljam njegovim stopama na malo drugačiji način. Pre četiri godine, odlučio sam da držim konje lipicarske rase.Sada u štali trenutno imamo četiri grla, to su stariji konji rase Jadranka i Klarisa, a takođe imamo i pastuva u pripustu".

Lipicaneri uspešni u mnogim takmičenjima

Širom Srbije orgnizuju se fijakerijade i takmičenja lipicanera, a Ivan sa svojim konjima redovno učestvuje na tim manifestacijama. Društvo u fijakeru mu pravi sestra Isidora, a da su uspešni takmičari svedoče brojni pehari.

"Takmičenja su širom Srbije, u Sremu, Banatu, Bačkoj... Konji moraju svaki dan biti sa svojim gazdom. Da bih ja mogao sa njima da radim i da slušaju moju komandu, moram im posvećivati pažnju skoro čitav dan, tu je hranjenje, timarenje, kupanje, trening, da bi konji bili spremni i u dobroj kondiciji. Najčešće ih hranim senom i detelinom iz naše njive, ponekad je teško, ali se ne može meriti sa lepotom koju oni nose. Po fijakerijadama na kojima učestvujemo postali smo poznati i dosta konjara voli da dođe kod nas. Lepo je sesti u fijaker i provozati se gradskim ulicama. Ako je dobar automobil u gradu stvar prestiža, za nas su to rasni konji", ističe Ivan Bogićević.