Gde se još uvek ore ralom i volovima i zašto?

U planinskim selima jugozapadne Srbije i ovog proleća mnoge parcele uzorane su onako kako se to vekovima unazad radilo - volovima i ralicom. Većina imanja je na strmini zbog čega je rad sa poljoprivrednom mehanizacijom gotovo neizvodljiv, a meštani kada žele da u par reči opišu svoju muku u šali kažu da na njihovim imanjima i koze pasu "pod ručnom".

Rabadžije su tu i kada treba u njivu i livadu isterati stajnjak, privući tek pokošeno seno ili pripremiti ogrev, a zimi očistiti sneg sa puta.

"Tamo gde zbog usitnjenih poseda i konfiguracije terena ne mogu traktori, oru volovi, vešta ruka orača i ralica. Imalo bi i više posla da u opustelim selima ima ko da seje", kažu rabadžije.

Danas se ore uglavnom za vrtove

Samo u Ojkovici kod Nove Varoši rabadžija Radoš Stefanović je u brdima iznad Zlatarskog jezera proteklih dana uzorao više od jednog i po hektara. Od toga sedamdesetak ari na svom imanju, za zob, krompir i drugo povrće. Nekada je, kaže, bilo puno više posla. Kuće i staje su bile pune, pa se orala gotovo svaka slobodna stopa zemlje kako bi se proizvelo dovoljno hrane za čeljad i stoku. 

"Danas oremo uglavnom za vrtove, u kojima meštani obično gaje povrće za svoje potrebe. To su parcele od 10 do najviše dvadesetak ari. Na ognjištima su ostali uglavnom stari koji se i pored tereta godina ne odriču lako navika. Najslađe im je, kažu, povrće koje su na okućnici sami odgajili, a i rad u bašti ih 'drži u životu'", kaže Stefanović.

Klik za restart - da li treba da se vratimo na ralo i volove?

Sa svojim volovima Radoš dnevno može da uzore oko 20 ari. Mada je to malo u odnosu na ono što za isto vreme uradi traktor, meštani ne žale da plate. Dnevnica je od 50 do čak 90 evra u pojedinim krajevima, a hrana i piće se u domaćinskoj kući podrazumevaju.

"Radni dan u njivi traje obično od pola osam ujutru do šest po podne, s tim što se oko podneva pravi pauza od sat, dva da se odmore i rabadžija i volovi. Volovi su mi mladi i neiskusni pa imam i pomoćnika koji vodi i 'stuka' zapregu. Nekada je bilo drugačije. Domaćin je na svom imanju orao danima, pa su mu i volovi bili obučeni da sami idu u brazdu."

Volovi i konji manje sabijaju oranje od guma

Mada je fizički naporan posao, agronomi kažu da oranje životinjskom zapregom, ima i svojih prednosti. Volovi i konji manje sabijaju oranje od guma traktora zbog čega je kasnije, prilikom ručne obrade mnogo lakše okopati useve.

"Ovaj način oranja najbolji je ako ga prati gnojenje parcele stajnjakom, kojem je inače veštačko đubrivo slaba alternativa. Problem je međutim što na ovom području trenutno nedostaje stajskog đubriva, što je direktna posledica ubrzanog smanjena stočnog fonda. Potrebno je da se oko 60 odsto poljoprivredne proizvodnje odnosi na stočarstvo, da bi nesmetano mogle da se razvijaju ostale grane, što u ovom trenutku nije slučaj", kaže Ifet Hamzić iz Poljoprivredne službe opštinske uprave u Prijepolju.

Bolja zarada "u šumi"

Rabadžije ipak više vole rad u šumi, a i zarada je kažu bolja.

"Tamo gde je zemlja tvrda, a takva je uglavnom u našem kraju, prilikom oranja mišice prosto pucaju od napora, a ralica brzo umori i rabadžiju i volove. U šumi je međutim, druga pesma", kaže Slobodan Boća Lečić iz Amzića.

U selu u kome se polako gase ognjišta gotovo da nema kuće kojoj Lečić nije pritekao u pomoć pri obavljanju svakodnevnih seoskih radova, a rabadžilukom se bavi od malena. Prvi čamov trupac iz vrleti Bosanja izvukao je zapregom još kao predškolac. Dok su se njegovi vršnjaci igrali loptom i žmurke, on se "lomio" po planinskim jarugama i gudurama. I ovom teškom i mukotrpnom poslu ostao je veran sve do danas.

"Rabadžiluka sam se prihvatio kako bi nakon prerane smrti oca i dede nastavio porodičnu tradiciju. Sa nepunih sedam godina života prvi put sam skupa s njima krenuo u šumu, gledao kako rade i ophode se prema volovima i polako od njih učio zanat rabadžije. Težak je to posao, ali kada nešto radiš s ljubavlju mnogo ja lakše. A ja volim i rabadžiluk i volove", kaže Lečić.