Tritikale: Perspektivno žito skromnih zahteva, dobro i kao stočna hrana

Žitarica nastala ukrštanjem pšenice i raži naziva se Tritikale (Triticale sp.) i korisna je u ishrani svih vrsta domaćih životinja. Može se koristiti prilikom pripreme koncentrovane stočne, zrnaste, hrane, ali isto tako dobra je i kao nadzemno voluminozno hranivo. 

Prema rečima Jovane Todorović, iz PSSRS, može ostvariti prinose veće i od pšence i raži, od kojih je potekla. To je naročito izraženo u nepovoljnijim agroekološkim uslovima gajenja. Odlikuje je velika otpornost prema bolestima, štetočinama ali i suši. Ima veliki areal zastupljenosti i to pretežno na područjima gde kukuruz ne može uspevati ili u uslovima umerene klime (zato što je ozimi usev). 

Sadrži visok nivo proteina (14 - 17 odsto), velik udeo aminokiseline lizin - oko 0,52 odsto, što je, na primer, više u odnosu na nivo lizina u komercijalnim sortama pšenice. 

Ne zahteva mnogo agrotehnike

Plod mu je veoma bogat fosforom (P), vitaminima B kompleksa (B1, B2, B3, B6), zatim tokoferolom i fermentima koji mogu razlagati složena organska jedinjena. Veliki je udeo skroba, šećera rastvorljivih u vodi, celuloze, ulja i drugih korisnih materija. 

Iz dosadašnjeg iskustva u praksi, koncentrovanu stočnu hranu od njenog zrna najbolje je primenjivati u ishrani živine i muznih krava. Kao krmivo ostvaruje znatno veće prinose u poređenju sa ostalim žitaricama. 

Tritikale u ishrani stoke u poređenju sa drugim žitaricama

Svoju primenu našla je i u ishrani ljudi, ali i u prehrambenoj industriji kao sirovina za razne testenine i ostale pekarske proizvode. 

Ovaj usev nastao je kao rezultat oplemenjivanja, započet još polovinom XIX veka. Danas sve više dobija na značaju, a u razvijenim državama važan je element savremene stočarske proizvodnje. Gaji se prosečno na više od četiri miliona hektara i ostvaruje prinose od oko četiri tona po hektaru. 

U proizvodnji je potrebno znatno manje koristiti agrotehniku, a s obzirom na visoku prilagodljivost i otpornost, tritikale je pogodan za organski uzgoj.

Uspeva tamo gde pšenica ne može

Ovom žitu odgovaraju i veće nadmorske visine jer je otporno i na niske temperature. Zimsko mirovanje bolje podnosi od pšenice i ne smetaju mu nagla otapanja snega ili prisustvo ledene pokorice. Mali su i zahtevi za toplotom, što uzrokuje da biljke u vreme toplijih zima ne prekidaju svoj rast i razvoj. 

Ima snažno razvijen korenov sistem, velikog usisnog kapaciteta tako da su mu potrebe za vlagom značajno manje u odnosu na pšenicu. Veliku otpornost na sušu duguje voštanim prevlakama na listu i sposobnosti zadržavanja vode u ćelijama. 

Dobra karakteristika biljke je i usporeno fiziološko odumiranje tako da lisni aparat funkcioniše duže nego kod njegovih roditeljskih komponenti, što uzrokuje produženu fazu nalivanja zrna. Ovo za posledicu ima nakupljanje do dva odsto više proteina nego kod pšenice ili do pet odsto u odnosu na raž. 

Kako povećanu kiselost zemljišta podnose biljne kulture?

Najbolje proizvodne rezultate postiže na plodnim tipovima zemljišta, poput černozema ili livadske crnice. Ipak, usled jakog korena i dobrih karakteristika, uspešno se gaji na kiselim, peskovitim, zaslanjenim tlma, siromašnim mikroelementima ili u uslovima visoke koncentracije toksičnih elemenata. 

Prema procenama stručnjaka, njegov uzgoj u sredinama čija je pH vrednost ispod 5,3 može rezultirati visokim prinosima nego što bi se to postiglo sa bilo kojom drugom njivskom biljkom. 

U pitanju je veoma perspektivna ratarska vrsta, koja je svoju primenu našla kako u ratarstvu tako i u stočarstvu. Zelena masa krmnih sorti je nežna i slatkastog ukusa, zbog čega je stoka rado jede.

Uspeva u područjima uzgoja pšenice gde ona stalno zbog nepovoljnih ekoloških uslova podbacuje u prinosu (brdsko-planinski krajevi), a sorte raži visokog stabla ne mogu u potpunosti iskoristiti plodnost zemljišta, a da pri tom ne dođe do poleganja.