Prihrana: Analizirajte sadržaj azota u zemljištu - greške su skupe

Cena mineralnog đubriva je među ratarima tema broj jedan već mesecima. Nakon istorijsko skupe jesenje, poljoprivrednike čeka isto i kod prolećne prihrane gde bi troškovi po hektaru mogli biti na istorijskom maksimumu.

Drastični skokovi cena gasa uzrokovali su obustavljanje ili smanjenje proizvodnje u većini evropskih fabrika mineralnih đubriva u razdoblju od septembra do novembra 2021. godine, što će rezultirati dodatnim poskupljenjima i limitiranim količinama. 

Neki ratari su prošle godine uspeli da kupe đubrivo po staroj ceni pa su na jesen prilikom setve redovno bacali. Ali, usled trenutnih viših cena planiraju da kalkulišu sa prihranom. Šta je potrebno uraditi sa takvim usevima, pitali smo prof.dr sc. Zdenka Lončarića, prodekana za nastavu i upravljanje kvalitetom. 

Analizom do optimizacije

Kaže, najbolji način optimizacije prolećnog đubrenja azotom je da se napravi analiza sadržaja mineralnog azota (Nmin) u zemljijštu, a koga čine amonijum (NH4+) i nitratni (NO3-) joni koji su ujedno i jedini značajni oblici azota koje biljka može direktno da usvaja pa su dominantno najvažniji faktor proračuna potrebe prolećne prihrane ovim elementom. 

Dalje, pojašnjava ovaj stručnjak, sadržaj mineralnog azota u tlu u najvećoj meri je direktna posledica prethodne jesenje prihrane mineralnim đubrivima kojima u tlo unosimo njegov amidni oblik (urea) ili amonijum (MAP, amonijev sulfat, NPK), dok nitratni azot ne bi trebalo koristiti u jesenjoj prihrani (sadrže ga KAN, AN, ASN i NPK iz grupe nitrofosa). 

"Pored mineralnih đubriva, azot se može uneti u zemljište i jesenjim organskim đubrenjem, a njeno delovanje na prolećne koncentracije mineralnog azota zavise od njegove vrste i brzine mineralizacije. Biljkama su najbrže raspoloživi oni iz tečnih, odnosno osoke kao i stajskog đubriva", naglašava Lončarić. 

Kaže da prolećna količina mineralnog azota zavisi i od sprovedenog mineralnog i organskog đubrenja za predusev, ostvarenog prinosa preduseva, intenziteta mineralizacije u prethodnoj godini i fiksacije azota. "Najvažniji činioci koji su u prethodnoj vegetaciji uticali na mineralizaciju su sadržaj humusa i pH vrednost zemljišta kao i vlažnost tokom vegetacije."

Sve u svemu, zaključuje Lončarić, očekivani raspon ukupnog prolećnog mineralnog azota u tlu na dubini 0-60 cm je minimalno 50-100 kg/ha. "To je, svakako, otprilike kao 110-220 kg uree, ali na siromašnim slabohumusnim zemljištima i uz izostanak mineralne prihrane, sadržaj azota može biti manji od 10-20 kg/ha dok na humusnim uz redovnu organsku i jesenju mineralnu prihranu može biti i 150 ili čak 200 kg/ha dakle, kao 325-435 kg uree", precizira.

Greške se skupo plaćaju

"Iz ovih primera je jasno da sadržaj Nmin u zemljištu ne treba nagađati već tlo treba analizirati, posebno ako smo izostavili jesenju prihranu budući da su promašaji preskupi, bilo da se radi o nedovoljnoj prihrani koja će rezultirati niskim prinosima, posebno na siromašnim zemljištima, bilo da se radi o prekomernoj sa onima koja nisu potrebna", upozorava Lončarić napominjući da se to retko dešava kod prihrane azota, ali se dešava da se u zemljište unose nepotrebne količine fosfora ili kalijuma.

"Naravno, prolećnu prihranu azotom možemo sprovoditi bez prolećne analize zemljišta i nastaviti prema planu đubrenja koji smo napravili u jesen, ali uvek je bolje tačno znati nego proračunavati koliko Nmin imamo u zemljištu, posebno ako smo 'preskočili' jesenju prihranu", kaže ovaj stručnjak i poručuje da je "recept" vrlo jednostavan: "Sistemski održavati plodnost zemljišta prihranom, organskom i mineralnom, u skladu sa rezultatima analize tla."          

Šta kada preskočimo prihranu? 

Kaže, u slučaju da se ratar odluči da izostavi prihranu, to će, jasno, rezultirati nižim prinosima u svim slučajevima redukcije đubrenja azotom u odnosu na potrebu, posebno za useve kraće prolećne vegetacije (uljana repica, ječam, pšenica…). 

Ističe da je izuzetno značajno da biljka već od ranog prolećnog kretanja vegetacije ima dovoljno azota. "Niže koncentracije će rezultirati slabijom segmentacijom konusa rasta, tj. biće zametnuto manje klasića i/ili manje cvetova, što ne može nadoknaditi ni kasnije optimalno snabdevanje azotom jer je segmentacijom limitiran broj zrna", ističe i dodaje da će, takođe, biti slabije busanje, manji broj vlati, tj. ređi sklop i neminovno manji prinos nego što bi bio uz optimalno đubrenje.

Redukcija fosfora ili kalijuma

Izostanak ili redukcija prihrane fosforom (P) ili kalijumom (K) ne moraju rezultirati nižim prinosima na zemljištima C klase ili bogatijima jer ono ne može nadoknaditi redukovanu prihranu. Međutim, ističe, manje đubrenje uvek rezultira manjom koncentracijom hraniva u vodenoj fazi zemljišta i nadoknada (mobilizacija) hraniva koje biljka usvoji iz vodene faze neće biti dovoljno "brza", posebno u siromašnijim zemljištimaa (tla klase A i B). 

Rasipači mineralnog hraniva: Ušteda izborom pravog

Osim toga, veoma je značajno i vreme primene fosfora i kalijuma jer ih prolećna neće uneti dovoljno duboko u zemljište budući da oni nisu mobilni u tlu kao nitratni azot. Prolećna aplikacija ova dva elementa bez jesenje prihrane znači da će u gornjem sloju zemljišta biti znatno veća koncentracija hraniva nego u sloju 15-30 cm, što je posebno sigurno za siromašna tla (klase A i B).

"Posledica može biti pliće ukorenjavanje što predstavlja ogroman rizik u slučaju sušnih razdoblja. S druge strane, jesenja  prihrana znači unošenje fosfora i kalijuma na dubine oko 30 cm što značajno smanjuje rizik plićeg razvoja korena i obezbeđuje ravnomerniju raspodelu hraniva po dubini rizosfere", kaže Lončarić.  

Na kraju, kako kaže ovaj stručnjak, veoma jednostavno možemo zaključiti da optimalna prihrana povećava elastičnost i biljke i zemljišta i tako smanjuje rizik negativnog uticaja stresnih uslova na prinos kao što su niske temperature, manjak vode…, dok izostankom ni biljka ni zemljište nemaju dovoljno elastičnosti, reakcije na nepovoljne agroekološke uslove (stres) su veoma izražene što rezultira padom prinosa i dodatnom degradacijom plodnosti tla.

"Dakle, optimalna prihrana smanjuje, a redukovana povećava rizik nedovoljnog prinosa; optimalna prihrana održava ili čak povećava plodnost, a redukovana degradira plodnost zemljišta", zaključuje  Zdenko Lončarić.