Najsigurnija setva je kada su temperature u površinskom sloju tla između osam i 10°C. Soja se može posejati krajem aprila, u maju i junu, no uglavnom se radi u isto vreme kao i kukuruz.
Soja je jedna od najstarijih poljoprivrednih kultura. Njena prehrambena vrednost poznata je još od pre 5000 godina, a danas se koristi u proizvodnji ulja, ishrani stoke i prehrambenoj industriji.
Biljka je kratkoga dana i većina sorata zahteva 10 i više sati mraka dnevno. Najbolje uspeva na dubokim, strukturnim i plodnim zemljištima bogatim humusom, a potrebe za vodom rastu kako raste i sama biljka.
Ova je grahorica jedan od najboljih preduseva za mnoge ratarske kulture. Njeni najpogodniji predusevi su strne žitarice, šećerna repa i kukuruz, a najnepovoljniji predusevi su suncokret i ozima uljana repica. Na istu njivu soja može doći nakon dve do četiri godine. Predsetvena priprema tla obavlja se u proleće i to drljačama, tanjiračama ili setvospremačima.
Najsigurnija setva je kada su temperature u površinskom sloju tla (do osam centimetra) između 8°C i 10°C. Soju možete posejati krajem aprila, u maju i junu, no uglavnom se seje u isto vreme kao i kukuruz jer imaju gotovo iste temperaturne zahteve pri klijanju. Razmak među redovima je 45 - 50 cm i izvodi se pneumatskim sejalicama. Prva kultivacija obavlja se kada soja tek nikne i dobro se raspoznaju redovi, a druga kada je biljka visoka oko 20 - 30 cm.
Potrebe za hranivima se povećavaju od početka cvetanja do mahunanja i nalivanja zrna. Maksimalne doze azota i kalijuma potrebne su u fazi cvetanja i formiranja mahuna, a fosfora i sumpora u vreme formiranja i nalivanja zrna.
Na plodnijim zemljištima đubrenje se obavlja na osnovi 30 - 60 kg/ha azota, 60 - 90 kg/ha fosfora i 40 – 60 kg/ha kalijuma, uz napomenu da se 2/3 azota osiguravaju pravilnom bakterizacijom. Na manje plodnim, težim tlima đubri se na osnovi 60 - 100 kg/ha azota, 90 - 120 kg/ha fosfora i 100 - 120 kg/ha kalijuma. Soja povoljno reaguje na đubrenje stajnjakom zaoranim u jesen, pod zimsku brazdu.
Jedan od bitnih faktora u tehnološkom ciklusu je borba protiv korova. Izuzetno je specifična i zahtevna, a uspeh osim herbicida uslovljuje i dobar sklop biljaka. Borbu protiv korova možemo započeti odmah nakon setve klasičnim zemljišnim herbicidima koji za uspeh traže padavine.
Najčešća bolest koja se javlja kod soje je plamenjača (Peronospora manshurica). Simptome bolesti nalazimo najčešće na lišću, mahunama i semenu. Lišće poprima žućkaste pege koje se mogu spajati i izazvati pucanje lista, a zaraženo seme je sitnije i na njemu se vide veće ili manje pukotine.
Osim plamenjače, soju za vreme leta kada su temperature jako visoke napadaju grinje. Na licu lista štete se vide u obliku sitnih sivkastih pegica, a kod jakog napada uništava se hlorofil, list dobija žutu pa crvenkastu boju, suši se i otpada. Ako se ne prati pojava ovog štetočina u povoljnim uslovima za njihov razvoj može doći do znatnog smanjenja prinosa.
Optimalna vlaga zrna za žetvu je 14-16 odsto, tada su gubici najmanji, ali su troškovi proizvodnje povećani zbog sušenja. U praksi se žetva nastoji obaviti kad je vlaga zrna 13-14 odsto, jer se takva soja može skladištiti bez sušenja u sušarama.
Zbog nepovoljnijeg odnosa zrno - slama propusna moć kombajna je smanjena i do 50 odsto, za šta je potreban manji broj okretaja bubnja. U našim agroekološkim uslovima žetva soje uglavnom se obavlja sredinom i u drugoj polovici septembra, zavisno od roka setve, izabranoj sorti i vremenskim uslovima.
Tagovi
Autorka
