Alen Beno: Svakome bih preporučio izgradnju metalnih silosa

Istražujući temu skladištenja žitarica u metalnim silosima, dobila sam preporuku javiti se baranjskom poljoprivredniku iz Vardarca (komšijska Hrvatska, op.ur.). 

Alen Beno je jedan od onih koji je odlučio uložiti sredstva u ovaj stepen proizvodnje, ne znajući kakve ga krizne godine čekaju. Telefonski smo dogovorili moj dolazak, a onda sam u vrelo julsko jutro došla na njegovo gazdinstvo. Dok sam fotografisala stari IMT ispred kuće i balirku iz koje je virila sveže pokošena, mirisna detelina, iza leđa mi se stvorio Alen. Glasno je pozdravio i pružio ruku.

Priznajem, iznenadio me njegov mladolik izgled kojem je doprineo i srdačan osmeh. Mlad je, ima 31 godinu, a poljoprivredom se bavi 13. Nastavio je tamo gde je započeo njegov djeda pre 40 godina, a onda i otac krajem 90-ih. Priča, nisu imali puno zemlje, a onda je došao rat. Kao vrlo mali, s roditeljima se odselio u Nemačku gde su bili do '95-e, a posle toga su se odselili u Mađarsku, u Boli gde je završio i školovanje. 

U međuvremenu, kada se moglo vratiti u Baranju, deda i otac su polako dolazili raditi na imanje. Alen im se pridružio nakon što je završio srednju školu. U rodni Vardarac doselio se tek pre osam, devet godina. 

"Po malo smo kupovali zemlju, a sada smo došli do toga da moramo graditi silose", sa smeškom komentariše Beno koji je rano tog jutra izbalirao detelinu za svoje konje. 

Silosom planiraju puno uštedeti

Obrađuju oko 450 hektara, njihovih je 300, a 150 uslužno rade. Imaju i 70 krava u sistemu krava tele. Kaže, to im se ne isplati pa planiraju uzgoj bikova. Od kultura uzgajaju pšenicu, ječam, kukuruz, suncokret i soju. 

Potreba se pojavila jer im je, uvodi nas u priču, transport do otkupljivača bio jako veliki trošak i gubitak vremena. 

"S traktorom do Agro Čepina mi je potrebno sat, sat i po vremena, isto toliko nazad. Za to vreme kombajn stoji na njivi jer nema gde istovariti rod", kaže i dodaje da s ovom firmom rade više od 20 godina, zadovoljni su, ali je bilo jako teško brojati navedene gubitke. Odlučili su izgraditi silos s kojim planiraju puno uštedeti. 

"Ovo nam je prva godina. Pšenicu smo požnjeli, iskipovali kod kuće. Njima smo dali malo vremena, a onda su došli sa svojim kamionima, utovarili robu, izvagali je na izlazu s imanja i to je to", kratko opisuje naizgled jednostavan postupak. Da bi s ovom lakoćom danas pričao o predaji robe, porodica Beno morala je proći mukotrpan proces prijave projekta, a onda i izgradnje dva silosa, sušare, prečistača i podnog skladišta. 

Dugotrajan proces izgradnje

Projekat su, kao pripadnici mađarske nacionalne manjine imali priliku aplicirati na "mađarske fondove", koji su trebali pokriti 50 odsto investicije teške malo više od milion eura.

"Na kraju je izašlo samo 30 odsto, inflacija je pojela ostatak. Projekt je odobren u forintama, a hrvatske firme su radile toliko sporo da smo na kraju osetili tu inflaciju", ispod glasa kaže dodajući i da su pre šest, sedam godina "pisali" dva projekta preko hrvatskog Ministarstva poljoprivrede, ali nisu prošli ni na jednom, iako su imali dosta bodova. Nisu dobili objašnjenje zašto. 

Za izgradnju im je trebala građevinska dozvola, a sve je jako sporo išlo. Celi je projekat trajao više od dve godine.

"Svaka od firmi je kod ponude rekla da će radovi trajati četiri do pet meseci, a tu nema šta da se radi. Iskopano je u roku od mesec dana, beton se izlije, prekosutra možeš hodati", čudi se i danas. Kaže, jedino Mađare može hvaliti.

"Tehnologija je američka, ali je oni postavljaju. Nisu mogli ništa raditi dok nisu napravljeni temelji", priseća se. 

Ali, vratimo se mi na metalne grdosije koje blješte na julskom suncu. 

Ukupni kapacitet 2.750 tona

"Za sada imamo dva silosa, svaki je kapaciteta 1.000 tona. Tu je i sušara u koju stane 250 tona žitarica, kao i podno skladište za još 500 tona. Njega koristimo kao, što bi mi Mađari rekli, kišobran", smeje se pokazujući usipni koš koji se nalazi na njegovom dnu.

"Kamioni koji čekaju na istovar, ako počne padati kiša, ne moraju stajati spolja i čekati da iskipuju robu kroz malu usipnu kućicu silosa. Njih deset može iskipovati žitarice i ići dalje raditi, nema praznog hoda", opisuje poduzetni Beno.

Kaže, podno skladište, kada u njemu nisu usevi, ima druge namene, za skladištenje đubriva, semena i mašina. U njemu žitarice stoje samo na dan pretovara, eventualno dva u posebnim situacijama. 

"Na početku smo hteli graditi ogromno podno skladište. Mislili smo proći jeftinije, ali onda smo malo kalkulisali", priseća se dodajući da je silos prečnika 14 metara, a roba ide u visinu. U njega stane puno više pa žitarice ne mora okretati, u slučaju da "pokupe" vlagu.

"U silosu pšenicu okrećem bez traktora i utroška goriva, potrebno je samo malo struje."

Uticaj spoljašnjih temperatura

O prednosti ovakvog načina hlađenja govori i prof.dr.sc. Darko Kiš čije je područje naučnog rada na Fakultetu agrobiotehničkih nauka u Osijeku upravo sušenje i skladištenje poljoprivredni proizvoda. 

"Cilj je da sve ono što ste uložili u procesu, bilo da ste osnovni proizvođač ili u procesu otkupa i cele dorade, da kilogram vašeg proizvoda bude ekonomski opravdan", naglašava dodajući da ukoliko se radi o kulturama koje se skidaju u letnjim mesecima treba gledati da se u žetvu ide kada nije potrebno dodatno sušenje, nego samo čišćenje i zavisno od temperature obavezno hlađenje. 

"Zato se danas preporučuju takve silosne ćelije, montažne. Istina, na njih vremenske promene spoljnih temperatura imaju veći uticaj pa prilikom njihove izgradnje treba obavezno u dnu kanala postaviti kanale za dovod klimatizovanog vazduha. Hoće li on biti rashlađen pomoću nekog uređaja za hlađenje, ili pomoću ventilatora koji rade u noćnim satima, svejedno je."

On preporučuje uređaje koji koriste podpritisak.

"Kada radite s uduvavanjem, nadpritiskom, dođe do toga da se gornji sloj usled strujanja vazduha donekle osuši, ali na zoni na 10 centimetara ispod gornjeg pokrova se može dogoditi da dolazi do orošavanja, kvarenja i pojave buđi. Pri duvanju je zato važno imati veću količinu vazduha, bolju prohodnost da bi se intenzivnije mešao. A kada ispuštate vazduh, s podpritiskom, tada ne morate imati toliku količinu." 

Ništa bez hlađenja i sušenja

Obilazimo silose. U prvom je pšenica, a drugi je prazan, čeka kukuruz. Otvara vrata, penje se u njega, a za njim i ja. Ogroman, prostran, poslužio bi i za poveće svatove, komentarišem. Da, ali ne u leto, nasmeje se Alen jer je u unutrašnjosti silosa stvarno jako vruće. Ali, i tu postoji rešenje. 

U slučaju da žitarica, bilo da je reč o pšenici, kukuruzu ili nekoj drugoj kulturi, dođe topla, potrebno ju je ohladiti da se vremenom ne bi vlažila i kvarila.

"Silosi imaju dupli pod kroz koji struji hladan vazduh kojeg noću proizvode ventilatori. Do sada još nismo imali potrebu hladiti pa ne mogu govoriti o troškovima. Cene energenata su veće, ali će se i to nivelisati s obzirom na dobrobiti silosa", veruje ovaj mladi poljoprivrednik dodajući da je teško proceniti kada će se investicija isplatiti.

"Da su godina i cene normalne, bilo bi to za sedam, osam godina. Maksimum 10. Samo da je plina."

Isto razmišlja i profesor Kiš. Kaže, cene se na tržištu svakodnevno menjaju.

"Uvijek postoji isplativost, ali treba sesti i napraviti računicu. Treba znati da ono što je juče koštalo toliko, danas je tri puta skuplje. Zato je nezgodno raditi bilo kakvu kalkulaciju, s obzirom na cene energenata", komentariše dodajući da ko zna šta će biti na jesen jer će se kukuruz verojatno morati sušiti, za razliku od svega onoga što smo letos skinuli - pšenicu, ječam, ovas, uljanu repicu. 

"Kada dođu soja, suncokret, kukuruz, posebno ako se radi o plodoredu pa imate kasnije sorte hibrida čija vlaga bude veća od 20 odsto i obavezno se mora sušiti, to će jako uticati na troškove dorade jer energenti, kako plin, tako i tečno gorivo, su jako skupi", predviđa ovaj stručnjak.  

Važno je meriti temperaturu

Kada je reč o sigurnosti žitarica unutar ovakvih objekta, nju predstavlja i merač temperature koji je postavljen u svaki silos, a meri je na nekoliko mesta.

"Ona ne sme biti 10 stepeni iznad spoljne, trebala bi biti približno ista. Ako je previsoka, palimo ventilatore. Hladan vazduh dolazi od dole, a topao se ispušta gore, u otvore na ivici krova", pokazuje Beno.  

Prvi i osnovni pokazatelj svih promena stanja robe u silosu je promena temperature jer prilikom razgradnje ugljenih hidrata dolazi do njenog povišenja. Tada je dovoljno jednu noć produvati, provetriti. 

Osim što u silos ne sme ući topla roba, ne sme biti ni vlažna jer se uz visoke temperature grije, pa se može zapaliti. Kao primer navodi slučaj gde se na taj način zapalio suncokret. Zato je tu sušara koja, kako smo već rekli, ima i ulogu manjeg silosa. Ona radi na principu kupole koja se napuni od gore, a vreli vazduh ide od dole. Kada se osuši, spušta se u silos, a gore, u svojevrsno sito, dolazi novi vagon žitarica. Dakle, suši se sloj po sloj. U sušaru stane 25 vagona robe, a povezana je cevima sa silosima. Preraspodelom robe se upravlja pomoću računara. 

Kapacitet sušenja je 14 tona na sat, a pritom oduzima 10 odsto vlage. 

Čekaće da poraste cena pšenice

Problem mogu predstavljati i korovi koji ostanu u usevu. U tu svrhu Beno koristi prečistač kroz kojeg prođe svako požnjeto zrno. Nakon što usev bude iskipovan u usipni koš, ide u prečistač gde prolazi kroz nekoliko sita. 

"Prvo uklanja korov, ostatke lista, slamu i slično, a onda i na tri načina sortira zrno. Odvaja i prašinu i poluzrno. U silos ide samo čisto, celo zrno, a svaka kultura ima svoja sita", objašnjava. 

Planirali su u ovoj porodici izgraditi više ovakvih objekata, ali nisu mogli jer je reč o administrativnim problemima naziva "druga čestica". Za sada će je asfaltirati, kako kaže Alen, bez fondova i ičega, a onda nekada u budućnosti postaviti još silosa jer tada pšenicu može držati do Božića. Za to vreme im je u planu nadograditi postojeće, i to u visinu, za četiri sloja.  

"Sada ćemo pšenicu držati dok možemo, do suncokreta. Nadam se da će cena u međuvremenu malo rasti jer za sada nije. Bolje je pričekati jer ne moram robu nigde voziti traktorom. Ja nađem kupca, on dođe s kamionom, ja ispustim iz silosa i vozi dalje", ponavlja. 

Bolje ulagati u skladištenje nego navodnjavanje?

Da su skladišni kapaciteti preko potrebni, slaže se i ratar, Petar Pranjić.

"Ako uzmemo potrebe navodnjavanja koje je preskupa investicija i nije svakome dostupna, njim možemo profitirati za tonu nekog useva po hektaru. Ali, skladištenjem i čekanjem bolje cene možete profitirati za tri tone po hektaru", komentariše Pranjić kojem računica izgleda ovako:

"Ako u ovom momentu možete sačuvati do 300 tona nečega i sačekate dva, tri meseca i ako cena naraste za 50 lipa (7,8 dinara), to je zarada od 150.000 kuna (cca 2.340.000 dinara)."

Kaže, investiranje u skladištenje uopšteno je vrlo brzo isplativo. On za sada ima podno skladište koje mu osim za žitarice služi i za čuvanje semena, đubriva i mašina.

"Da mi ponudite u levu ruku navodnjavanje, u desnu skladišne kapacitete, uzeo bih podršku za skladišne kapacitete", jasan je ovaj ratar. 

Beno: Poljoprivrednici, udružite se!

Alen Beno kaže da bi izgradnju silosa preporučio svakome ko seje na minimalno 250 do 300 hektara.

"To je granica gde se već isplati, ako ne, onda se treba udružiti. Ima više malih poljoprivrednika pa treba zajednički ići dalje", energično priča ovaj mladi čovek spomenuvši kako se na taj način može uštedeti i kod kupovine đubriva, semena i zaraditi kod prodaje robe. Oni su to hteli napraviti još pre 20 godina, ali, kaže, nemaju s kim. 

"Dobar primer je u Kopačevu. Imaju tri veća poljoprivrednika koji rade 50 do 200 hektara. Jedan ima kombajn, drugi rasipač, međusobno rade. Mašina koju neko ima će zaraditi na njivi, a ne parkirana u dvorištu", zaključuje dodajući da ima prijatelja iz Luga koji mu pomogne da utovri slamu, a on njemu podriva.

"On meni seje, ja njemu kombajniram. On je samo jedan takav, a postoji ih 20 u okolini s kojima bih mogao", zaključuje ovaj mladi Baranjac.