Ima li nade za srpske vodenice?

Mada su usled obilnih kiša nadošle vode, vodeničko vitlo na Kneževića potoku miruje. Vodenica u zaseoku Kula jedina je u čitavom kraju. Mogla bi da melje dan i noć, ali nema šta. U Donjoj Bistrici kod Nove Varoši i okolnim selima prema Prijepolju i Priboju sve manje je žitelja, a njive koje su hranile brojnu čeljad odavno su zarasle u trnje.

Vodeničar Milan Knežević (75) često baci pogled niz seoski drum, prema magistrali za more i limskoj dolini. Sve se nada, ali nikog od pomeljara.

Vodenica u Stragarima melje pšenicu više od tri veka

"I šaku pšenice što ti treba za slavsko žito, moraš da kupiš u prodavnici. Nedavno sam samleo za svoje potrebe stotinak kilograma heljde i kukuruza koji mi je stariji sin nabavio na Pešteru, a kada sam poslednji put nešto mleo za drugog više se i ne sećam. Niša lepše od brašna iz potočare, ali šta vredi kada nema ko da seje", priča ovaj vodeničar.

Tek po neko samelje torbu kukuruza

Nekada je Bistrica bila poznata po vodenicama i vodeničarima. Samo na ovoj plahovitoj reci, po kojoj je selo i dobilo ime, bilo je osam potočara; Rajića, Krdžavska, Bumbarska, Crkvena, Kneževića, Nikačevića i dve Stojića, Brankova i Miloradova. Na Lješkom vrelu mlele su dve, Vlastimira Bučevca i Desimira Mlađenovića.

"I sve su imale posla. Natovareni džakovima punim žita pomeljari su dolazili čak iz Džurova preko Lima, Čelica i Drenove, a na red se čekalo danima. Ali sa selom zamrle su i vodenice. Danas ni jedna od njih više nije u funkciji osim ove moje, koja je i najmlađa. I ona je više zatvorena nego što radi. Svrati tek po neko da samelje torbu kukuruza, za kačamak i proju."

Sinu u amanet, ali...

Vodenica na Kneževića potoku koji se uliva u Bistričku reku, verovatno će nadživeti svog vlasnika i tako izbeći zlu sudbinu drugih potočara.

"Obučio sam mlađeg sina za ovaj posao, i ostavio mu u amanet da kada melje ne uzima ujam. Da li će on ostati da živi u Bistrici i da li će u pustom selu imati posla, to je već drugo", kaže Knežević.

Kad vodeničar nije tu - kesa brašna u ruke, novac u kutiju

Naš sagovornik je po struci diplomirani mašinski inženjer, do penzije je radio u novovaroškoj fabrici auto-delova "Sloga", a vodeničar je iz hobija. Mada se u njegovoj porodici nisu bavili ovim poslom, on je rešio da se oproba. Potočaru nedaleko od kuće, podigao je sredinom devedesetih, a ona je bila i davna mu očeva želja.

"Još 1957. godine moj pokojni otac Vuk kupio je trstenički kamen, najbolji za mlevenje, koji je tada vredeo pravo malo bogatstvo. Međutim, zbog rabadžiluka kojim se bavio nije imao vremena za vodenicu, a u međuvremenu su mu se i deca zbog škole rasula po svetu, pa je vodenički kamen ostao neiskorišćen. Sve do 1993. kada sam sa braćom ozidao vodenicu i na Božić sledeće godine je pustio u rad. Tokom gradnje svojim savetima mi je dosta pomogao sada pokojni Milomir Krdžavac, majstor svog zanata, verovatno najbolji vodeničar koga je ovaj kraj imao."

Cevi na poklon

Kneževića potok je, kažu, podmukao i nepredvidljiv. Za vreme velikih kiša nadođe i valja stene od kubika, dok tokom letnjih žega zna da utanji, toliko da nema snage da pokrene vodeničko vitlo. 

"Sama vodenica je skromnih dimenzija, četiri sa tri metra, ali za veću i nema potrebe. Vitlo koje je u starim vodenicama bilo od drveta, ovde je od metala, dok su badnjevi dugi skoro dvadeset metara. Cevi za njih sam nabavio u pribojskom "Poliesteru". Kada su u fabrici čuli za šta su mi potrebne, dali su ih na poklon. Potočaru sam napravio, što bi rekli, 'onako uzgred', ali nema tih para za koje bi je prodao. To je moj dug zavičaju i selu koje polako nestaje", kaže Knežević.

Moguća i turbina

Ovaj vodeničar i njegova supruga Slavica pre petnaestak godina su se iz Nove Varoši preselili u Bistricu, na porodično imanje. Imaju dve krave i dvadesetak ovaca, i proizvode kvalitetnu rakiju šljivovicu.

"Od septembra do maja Kneževića potok ima dosta vode, pa razmišljam da u vodenici instaliram i turbinu. Sa strujom koju proizvedem mogao bih zimi da grejem svoje domaćinstvo. Za tu investiciju nije potreban veliki novac, a korist je višestruka", kaže Milan Knežević - poslednji vodeničar u Bistrici.