Poljoprivrednici o kojima će biti napisana knjiga

Nа gazdinstvu porodice Glišić, obrađuje se 30 hektara zemlje. Iz njihovih voćnjaka, vinograda, njiva pod žitaricama i iz štale, godišnje izađe tačno 60 vagona različitih proizvoda koji se plasiraju uglavnom na tržište u Beogradu. Ništa od toga ne bi bilo moguće da nije bilo dobre osnove i nadogradnje. U ovoj kući trenutno žive četiri generacije.

Najstariji je Tomislav Glišić (85). On nam priča da je svojevremeno nasledio imanje od oca i dede, od svega četiri hektara, a danas je ono nekoliko puta uvećano. Sa suprugom je čitav život radio na zemlji. Nesumnjivo bogatog iskustva u poljoprivrednoj proizvodnji, kaže da je danas teže opstati na selu.

Imanje na granici dva carstva

Danas je novac potreban za sve faze u poljoprivredi. "Gorivo je skupo i samo za njega treba zaraditi. Nekadašnja i današnja poljopriveda, ne mogu ni da se porede. Danas je sve modernizovano i zato bi stariji trebalo na vreme da prepuste vođenje domaćinstva mlađem domaćinu. Ali, da mu pomažu. Ja i sada volim da radim. Dosadno mi je kada sam u kući. Ležati u krevetu, to znači kratak život", kaže najstariji Glišić, koji je do prošle godine rame uz rame sa ukućanima brao jabuke.

Kad se razbije porodica, nestaje i gazdinstvo

Četiri generacije Glišića žive samo od poljoprivrede. Obrađuju 20 hektara pod voćem i vinogradima dok je 10 ha pod ratarskim usevima. Grožđe se oduvek gajilo na imanju.

"Postoje zapisi iz 1693. godine o otkupu grožđa sa ovog imanja. Još jedan dokument iz 1702. godine potvrđuje da je iz naših vinograda prodavano grožđe otel i da smo se bavili tovom svinja. Opstali smo vekovima na imanju koje je nekad bilo granica Austrougarske i Turskog carstva. Mislim da je tajna u očuvanju porodice. Danas je najveći problem sačuvati porodicu na okupu. Kad se ona razbije, tada nestaje i poljoprivredno gazdinstvo.  Istorija kaže da smo potomci izvesnog obor knez Mirka i ja sam sedma generacija na ovom imanju, a moj sin Strahinja i kćerka Kasija, osma. Naš rođak iz Beograda istraživao je o istorijatu porodice i priprema knjigu o tome", priča nam unuk, Aleksandar Glišić, koji je po obrazovanju diplomirani ekonomista.

Proizvedu 60 vagona poljoprivrednih proizvoda godišnje

On zajedno sa svojim roditeljima, suprugom Marijom i dvoje dece, vodi domaćinstvo. Koja je njegova strategija?

"Proizvodimo mnogo robe. Godišnje je to oko 60 vagona voća, žitarica, stoke. Proizvode ne prodajem kao sirovinu za industriju već sve što proizvedemo, odlazi u konzum. Dakle, prvenstveno smo proizvođači hrane, a ne industrijske robe", kaže Aleksandar Glišić.

Glišići gaje vinograde, voćnjake sa jabukama, jagodama. Ranije su imali mnogo ovaca i krava. Trenutno su bez krava jer mlečno govedarstvo za njih nije isplativo, a ovce su na granici rentabilnosti.

"Sada smo stavili akcenat na proizvodnju svinja i planiramo još jedan objekat za dalji tov, prasilište za krmače i verovatno ćemo se u budućnosti više posvetiti tome. Vinograd i voćnjaci i dalje ostaju i opstaju jer to je tradicija na imanju", kaže Aleksandar.

Strahinja ostaje na imanju, iako ne voli zimu

Da će osma generacija Glišića ostati u gazdinstvu, tvrdi sedmogodišnji Strahinja. On često prati dedu Zdravka u obilasku imanja. Voli da bere jabuke, grožđe i da brine o životinjama.  

"Jedino ne volim  zimu jer mi je hladno. Ali kad dođe leto i proleće, uvek sam sa dedom i tatom. Voleo bih da nastavim ovo i voleo bih da to urade i sledeće generacije", kaže krajnje ozbiljno Strahinja.

Lice poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji

Glišići su među retkim porodicama u Šumadiji koji imaju imanje veće od 30 hektara. Na ovom podneblju posedi su uglavnom manji. Njihova najveća briga poslednjih godina je skupa proizvodnja i nedostatak radne snage.

Najstariji član porodice za kraj kaže da su uvek vredno radili, proširivali imanje, pravili svadbe i veselja, slavili rođenje dece.

"Tako i treba da bude, hvala bogu. Treba voleti rad na zemlji. Ja i sada volim da radim", iz dubine duše kaže Tomislav.