Ergela na Borikama nakon 125 godina više ne postoji

Prodajom poslednjih 40 konja arapske i bosansko - brdske pasmine novim vlasnicima u Foči i Bosanskom Petrovcu, prestala je da postoji čuvena ergela na Borikama, koja je ove godine trebala da proslavi 125. rođendan.

Ergela je bila otkupljena od preduzeća "Agrokombinat", menjala je vlasnike i osipala se zbog njihove nebrige prema ovim plemenitim životinjama.

Tako je sa oko 400 grla pre 40 godina, ergela svedena na svega 40 konja koji su često bili izloženi zimi, vetru i gladi sve do danas kada je potpuno ugašena.

Stanovnici sela na Borikama ogorčeni su ovim dešavanjima, a posebno nebrigom lokalnih i republičkih vlasti za ove plemenite životinje i bogatstvo kojim je ova visoravan raspolagala, pogotovo jer se borički konj nalazi na grbu opštine Rogatica.

Osnovano udruženje za spas ergele

"Ova ergela nije smela biti prodata niti privatizovana jer se nalazila pod upravom vojske. Za lokalnu vlast najlakše je bilo prodati je jer se tako zataškavaju mnoge neregularne stvari oko privatizacije Agrokombinata", kaže predsednik Zavičajnog udruženja Borike, Dragoljub Stojanović koje je osnovano 2016. godine u cilju očuvanja ergele.

Stojanović dodaje da je Udruženje skupilo više od 1.600 potpisa za spas ergele, da to nije urodilo plodom i da je sad tužno pogledati pusta polja bez ovih pametnih životinja.

Generacije i generacije ljubitelja i odgajivača konja odrasle su na ovim poljima, družeći se sa njima i uživajući u jahanju širokim travnatim prostranstvima.

Prema rečima Mila Šarenca, bivšeg radnika ove u svetu poznate ergele, ona je osnovana 1885. godine za uzgoj konja arapske, a 1925. godine i bosansko - brdske rase.

"Prvobitno ergela je bila stacionirana na Butmiru kod Sarajeva, zatim je preseljena u Goražde i njena krajnja lokacija su Borike kod Rogatice, koje su imale sve uslove za uzgoj. Tu su izgrađene štale za smeštaj konja, predeo raspolaže sa kvalitetnom hranom, a i ljudi su obučeni za obuku grla", kaže ovaj penzionisani radnik. 

"Cilj osnivanja i održavanja ergele bio je da se dobije krupniji i masivniji brdski konj što bi se postiglo arapskim oplemenjavačem pa se 1895. godine počinje sa uzgojem arapskih konja sa najboljih evropskih ergela", dodaje Šarenac.

Za ovo se pobrinula Austrougarska koja je obezbedila novac i stručnost jer je vojsci, a i narodu, bio potreban siguran konj. Na ovaj način borička ergela bila je  jedina ove vrste na Balkanu.

Svoj puni sjaj imala je 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Najtužniji su bivši ukrotitelji konja

Ukrotitelj konja i radnik na ergeli do njenog gašenja i uništavanja, Radomir Šarenac, objašnjava koje su dominantne vrste konja ovde bile. 

"Postojale su dve uzgojne linije, Miško i Barut. Muški potomci dobijali su ime po liniji od oca i mesto u matičnim knjigama dok je žensko potomstvo ime dobijalo po rodu kao i matični broj i žig. Posle 100 godina, konj sa Borika je finotipski indentični arapski konj sa svim karakteristikama, ponašanjem i izgledom", nadovezuje se Šarenac. On ističe da je sada jadno stanje bez ergele, da su polja pusta i da je tuga zavladala ovim mestom.

Dok je postojala, ergela je pružala usluge jahanja, vožnje kočijom i sankama. Pozitivan primer u ovom tužnom nestanku ergele priča je ukrotitelja konja, Brana Kušića, koji je od svojih prijatelja iz Foče, dobio na poklon pastuva Miška.

"Miško je jedini konj sada na Borikama. Moji prijatelj su se odlučili za ovaj poklon jer su videli koliko ja volim konje i koliko sam bio slomljen njihovim odlaskom", kroz suze priča Kušić

On dodaje da ima i jednu kobilu Branku sa kojom se Miško može pariti i na taj način ostaviti potomstvo da se u potpunosti ne ugasi linija bosansko - brdske rase sa Borika.

Borički konji su na sajmovima u Novom Sadu i gde god su išli osvajali medalje i pehare.

Na Borikama i među konjima snimane pesme i filmovi

Mnoge poznate političke i estradne ličnosti posećivale su ovo mesto kao što su Lepa Brena, Zdravko Čolić, a Bijelo Dugme je zajedno sa pesnikom Duškom Trifunovićem, snimilo pesmu za svoj drugi album "Šta bi dao da si na mom mjestu". 

U blizini ove čuvene ergele je i hotel "Borike" poznat u široj okolini po svojoj nacionalnoj kuhinji, šetalištima i gostoprimstvu.

Sada se na Borikama više ne čuje topot kopita, njisak konja, a i ne vide se usamljeni jahači.

Priče o ovoj ergeli i njenim plemenitim stanovnicima prenosiće se predanjima. Gorštaci sa planine, smatraju da će jednog dana i ona vaskrsnuti.