Rusčanska vodenica kod Vranja melje brašno 131 godinu

Rusčansku vodenicu u selu Tibužde kod Vranja, u ona davna vremena, sagradili su Turci. Ko je i kada sazidao, ne pamte ni najstariji meštani ovog kraja. Sa sigurnošću, međutim, tvrde da su je Turci gotovo do temelja spalili, kada su se bežeći povlačili pred srpskom vojskom. Ona je danas svedok mukotrpnog seljačkog života. Vremena kada su se kukuruz, pšenica, ječam i ovas mleli i danju i noću. Čuva tajne mnogih ispričanih i neispričanih događaja.

Vodenični kamen dopremljen iz Trstenika

O vodenici još uvek brine i u njoj melje najfinije kukuruzno brašno Dragan Ristić (73). Nasledio je od oca, a on će je, kako to u ovoj porodici biva, ostaviti u amanet svojoj deci.

"Vodenica je mnogo generacija hlebom othranila. Od 1887. godine, kada je obnovila moja baba Stana, neprekidno radi. Radove je finansirao njen očuh Milan, koji je bio bogat čovek i u svom vlasništvu imao kafanu. Opremili su je najkvalitetnijom opremom, a vodenični kamen je dopremljen čak iz Trstenika. Kada su završili radove, baba je naredila da se uz vodenicu iskopa bunar, kako bi seljani, putnici namernici i oni koji dođu da melju brašno pojili stoku i gasili žeđ. Na mestu gde su nameravali da kopaju bunar, bunardžija se uz čašicu rakije pomolio Bogu da pronađu nepresušnu vodenu žicu. Da im je molitva uslišena shvatili su tek kada su na pet metara dubine naišli na stenu ispod koje je izvirala voda. Od tada, pa do današnjih dana, voda u ovom bunaru nikada nije presušila", priča Dragan.

Miris hleba i kačamaka i danas u nozdravama

Posle baba Stanine smrti ovu vodenicu su nasledili njeni sinovi Stojan, Stoilko i Svetozar. Zaprege sa drvenim volovskim i konjskim kolima danonoćno su se smenjivale pred njihovim vratima. Nikada nikog nisu vratili kući bez samlevenog brašna od koga su domaćice mesile najukusniji hleb. Miris tek ispečenog hleba u crepulji, Dragan i danas oseća u nozdrvama. Seti se i majčinog kukuruznog kačamaka, koji se redovno pušio u kotliću na sofri.

"Takav kačamak nikada više nisam okusio. Majka je znala, za tili čas, da uzavrije vodu, ubaci so, a potom kukuruzno brašno i dobro promeša kašikom. U tu smesu dodavala je i slaninu. U posebnu posudu upekla bi svinjsku mast  i na kraju dodala tucanu crvenu papriku. Tako začinjenom mašću prelivala je kačamak. Kada bi ukuvano kukuruzno brašno počelo da cvrči pod vrelom mašću, proces spremanja kačamaka je bio završen. Kuhinjom bi se raširio predivan miris. Svi ukućani bi posedali oko sofre i u slast pojeli majčin specijalitet", priseća se Dragan.

Vodenični kamen pokreće kad god ima neku porudžbinu

U ovom selu su do 1947. godine radile 24 vodenice. Te godine nabujala Tibuška reka je sa sobom odnela osam. Preostalih 16 je radilo sve dok su njihovi vodeničari bili živi. Brašno se danas melje u samo tri. Dragan, koji je zašao u osmu deceniju života, vodenični kamen pokreće kad god ima neku porudžbinu.

"Ljudi znaju da proizvodim brašno na način na koji su radili naši preci. Zbog toga po njega dolaze u vodenicu, jer je sada u modi zdrava ishrana. Mnogi prolaznici svrate da se slikaju sa mnom. Neki i kupe brašno. Kilogram staje 100 dinara. Kada vide koliko je jeftino uzmu i veće količine“, dodaje Dragan.

Nada da vodenicu otrgne od propasti u njemu i dalje tinja

Iako ima penziju od koje može lepo da živi, ovaj vodeničar ne želi da se odrekne vodeničarskog posla. Kada se zavrti vodenično vreteno i pokrene kamen, on sedne ispred vodenice da se odmori. Po zvuku čeketala na kamenu obično proceni koliko još kukuruza ima za mlevenje. Mehanizam koji pokreće vodenicu poznaje u dušu. Kvarove popravlja sam. Kada je neki teži u pitanju, u pomoć mu priskoči njegov ortak Zoran, koji ima 45 godina i najmlađi je vodeničar u ovom kraju.

Imao je on još jednog ortaka. Sa njim je raskinuo saradnju kada je pokušao, na svoju ruku, da osavremeni mehanizam rada vodeničnog kamena. Štetu koju je napravio, jedva je sanirao. Dragan je proteklih godina bezuspešno pokušavao da od jedne humanitarne organizacije dobije novac za sanaciju vodenice. U njemu, međutim, i dalje tinja nada da će svoju vodenicu otrgnuti od propasti i ostaviti je na čuvanje potomcima.