Proizvodnja rakije ne donosi brzu zaradu

Za mnoga domaćinstva u Srbiji koja za svoje potrebe proizvode rakiju, registracija i izlazak iz sive zone predstavlja nepoznanicu. Već četvrt veka Milan Plazinić u okolini Čačaka u selu Primeća proizvodi ovo piće za tržište. Svakako da će njegovi saveti biti više nego korisni potencijalnim investitorima, koji su namerili da otvore destileriju.

Plazinić je pre svega ponosan na šljivovice u nekoliko starosnih kategorija, ali u njegovom domaćinstvu proizvode i rakije od ostalog voća: kajsije, kruške viljamovke, dunje i jabuke. Proizvode i herbalne i voćne likere: orahovaču, travaricu, liker od malina i liker od višanja.

Da li je proizvodnja rakije posao za mene?

Na ovo pitanje koji mnogi sebi postavljaju sagovornik odgovara iz ličnog iskustva. Kaže da se poslom bavi 25 godina od čega su četiri protekle u istaživanju i usvajanju znanja - 1992. su počeli, a 1996. su već proizvodili "ozbiljniju" količinu od preko 1.000 litara godišnje.

"Da bi čovek počeo da se bavi ovim poslom, dobro bi bilo da postoji porodična tradicija u ovom poslu i da na lageru postoje određene količine rakije od kojih bi moglo da se počne. Neka minimalna godišnja proizvodnja, za one koji bi ozbiljno da se bave ovim poslom, trebalo bi da bude oko 10.000 litara. Ali reč je, ne zaboravite, o značajnim investicijama", napominje Plazinić i dodaje da je 1997/98. godine bila velika ekspanzija proizvodnje na registrovanim porodičnim gazdinstvima: "Svi su se preračunavali: kilogram šljiva je 10 dinara, 100 dinara mi treba za sirovinu, prodajem po 300. Zarada je tri puta. Međutim, već posle godinu dana mnogi koji su ušli u taj posao počeli su da prodaju kazane i kace koje su kupovali. Prvo, nije se prodaja mogle realizovati po toj ceni i piće koje izađe iz kazana nije rakija. To je destilat koji dalje treba da nastavi svoj život u ljubavi sa hrastom da bi došli do rakije".

Plazinić kaže da bi šljivovice za vrlo dobar kvalitet u buretu trebalo da odležavaju barem pet godina, a ako se očekuje odličan destilat na njega bi trebalo da se čeka barem deset pa i više godina.  I to je pravo pitanje za investitore. Da li mogu da opstanu da danas ulože u proizvodnju, a da na realizaciju čekaju 10 i više godina. Zato su mnogi koji su i ušli u ovu proizvodnju kapital uneli iz drugih delatnosti.

Kada se kaže rakija, misli se na - šljivovicu

Bar tako kaže naš sagovornik. Konstatuje da smo veliki proizvođači šljive a da su agroekološki uslovi za proizvodnju više nego odlični. Plodovi šljive imaju sve neophodne karakteristike za dalju preradu. Postoji i velika tradicija u našem narodu da proizvodi šljivovicu i nije ni čudo da bezmalo 90% plodova završi u rakiji. Plazinić kaže da se pri proizvodnji mora voditi računa o pet stvari:

"Važno je da se voće bere u pravom trenutku. Stavite u kacu ono što biste pojeli. Zaboravite na trule i nedozrele plodove, kao i na primese u vidu lišća, grančica i ostalog. Prevreo voćni kljuk ne bi trebalo da stoji duže vreme. Tada dolazi do stvaranja nekvalitetnih materija koje prelaze u destilat, a to ne želimo. Destilacija mora da bude lagana, a tabarka ili hladnjak - hladan. Kazan od 100 litara bi trebalo da se destiliše od dva do dva i po sata. Destilat treba da odležava isključivo u hrastovim buradima, jer jedino hrast sadrži određene komponente koje destilat ekstrahuje iz drveta. Karakteristično je da rakija od sorte požegače nakon osam do 10 godina stajanja u hrastovom buretu počinje da razvija vaniline. Na kraju, potrebno je svođenje na željenu jačinu i eventualno kupažiranje".

Plazinić kaže da su ovo osnovni postulati proizvodnje i da proizvođači, ako se budu njih pridržavali, mogu da naprave korektnu rakiju, koja može da izađe na tržište.

Malo potrošača može da plati odlične rakije

Ekonomska situacije je takva da malo potrošača može sebi da priušti da pije odlične i vrhunske rakije. "Proizvod koji je stajao u buretu 15 godina i još dve, tri dok nije formirano kao piće, ne može malo da košta. Konkretno, ta moja rakija u pakovanju od pola litre košta u protiv vrednosti 50 evra. Poznavaoci kažu da vredi i više. Reč je o ograničenim serijama od 1.000 flaša namenjenih tržištu. Postoji i rakija koja je provela osam godina u buretu i ona može da se plasira po trećini te cene. Nje proizvodim 10.000 do 15.000 boca godišnje", priča Plazinić.

Napominje da se visokokvalitetna šljivovica može dobiti od starih, autohtonih sorti šljiva. Kostatuje da se nauka uglavnom bavi stonim sortama, a da malo pomaka ima u vezi sorti koje će se koristiti za proizvodnju rakija u tipu nekadašnje požegače, koje sada samo ima u tragovima u Srbiji, zatim crvene ranke, dragačice, okruglice, piskavca itd. Kaže da bi Ministarstvo poljoprivrede moralo da da u zadatak našim institutima da porade na sortimentu rakijskih sorti.

Crvena ranka - povratak čuvene kraljice šljive

Tržište se uređuje - polako

Predstavnici izvršne vlasti nas godinama uveravaju kako su odlučni da stvari u ovoj oblasti urede. Plazinić veruje da ima volje da se stvari promene, ali da se realno nešto naročito ne menja. Međutim, zadovoljan je novim Zakonom o jakim alkoholnim pićima: "Izašao je novi zakon koji je, hvala Bogu, ukinuo onaj prethodni, gde je fizičkim licima bilo zabranjeno stavljanje rakija u promet. Samo da su tom bivšem zakonu uz 'zabranjeno stavljanje u promet' dodali 'u finalnom obliku' sve bi bilo u redu. Zakonodavac je time zabranio bilo kakav promet. Čak ni mi registrovani proizvođači nismo smeli da od fizičkih lica kupimo neki poluproizvod tipa meke rakije ili prepečenice koja treba da se doradi".

Konkretno, gotovo da nema takmičenja za najbolju srpsku šljivovicu da se rakije Milana Plazinića ne nađu među najboljim. Tako je bilo i nedavno na ocenjivanju u Institutu za voćarstvo u Čačku kada su se u vrhu, među najbolji  šljivovicama u Srbiji, našle i dve Plazinićeve, koje su osvojile 18,83 i 18,75 bodova. Inače, rakije koje osvoje iznad 18,50 bodova osvajaju zlatnu medalju i svrstavaju se u rakije sa vrhunskim svojstvima.