Priča jednog gorštaka: Posećuju ga divlje zveri, a njegov karantin su obronci planine

Vikendaši iz Kraljeva koji su na Murtenici proveli uskršnje praznike, prvi su ljudi sa kojima se posle skoro mesec dana susreo Desimir Spasojević. U svom životu, kaže, ništa slično nije doživeo. Meštani se povukli u kuće i napolje izlaze samo na kratko, tek da 'oposle' što moraju na imanju i nahrane stoku. Komšije se izbegavaju, a retko se ko raduje i gostima.

Gorštake je takoreći na smrt uplašila korona. Ni Desimir ne napušta svoje imanje, mada su mu 64 godine i ne podleže zabrani kretanja, a kako kaže, i ne zna gde bi. Samo jednom je otišao do seoske prodavnice kako bi se snabdeo osnovnim namernicama. 

Šta je izolacija, samoizolacija, a šta karantin - pojmovi u vezi sa korona virusom

"Od kako mi je pre sedam godina umrla majka, jedini sam žitelj zaseoka Ravni tor, podignutog na 1.300 metara nadmorske visine, na granici između opština Nova Varoš i Čajetina. Prve komšije su mi dole u dolini, tri kilometra prema Beloj Reci, a do najbliže kuće koju vidim sa svog imanja ima okruglo pet kilometara. Seoskim putem prođe tek po neko, ali se ne zadržava. Ruku na srce, nije ni vreme za druženje", kaže Desimir.

Vučije stope široke 12 centimetara

Od kako je uvedeno vanredno stanje, jedino ga posećuju divlje zveri. Pre par večeri opet su mu se motale oko kuće, kao da ga mame da krene za njima i prekrši policijski čas. Murtenički vukovi i Desimir poznaju se dobro. Godinama se zime nadmudruju po planinskim vrletima. Desimir je strastveni lovac, ali i ljubitelj prirode. Kada god mu vreme dozvoli sa prijateljima iznese seno i kukuruz u goru da prihrani divljač.

"Na 20 metara od štale, video sam vučije tragove. Izmerio sam stope, bile su široke 12 centimetara, kao da je june prošetalo, a ne vuk. Čujem da su dole u Draglici jednom meštaninu vukovi desetkovali stado. Znaju oni da su u planinskim selima uglavnom ostali starci koji više nisu kadri da brane malobrojna stada, a sada su se dodatno okuražili, jer ljudi zbog ove situacije retko izlaze iz kuće."

Iako ga niko ne bi video - poštuje policijski čas

Desimir je navikao na gorštački život i samoću na Ravnom toru. Zbog toga mu kaže, ne pada teško karantin u kome je zbog korone. Pridržava se striktno policijskog časa, iako ga na ovom mestu niko i ne bi moga videti ukoliko bi posle 18 časova napustio dvorište. Kaže da bi i oni u gradu trebalo da se ponašaju poput njega odgovorno, kako bi sve ovo što pre prošlo a život se vratio u normalu.

Predstojeći vikend poslednji sa celodnevnom zabranom kretanja?

"Doduše, moj karantin se prostire na deset kvadratnih kilometara, pa mi je zbog toga možda i lakše nego onima što su po ceo dan u četiri zida. Još mi je sad i dobro kako ume da bude zimi. Smetovi ovde znaju da budu visoki i po dva metra, da jedva mogu i do štale. Doduše, kod nas na Ravnom toru i gore na Brijaču, koji je sa 1.464 metra najviši vrh Murtenice, sneg često zna da padne i usred leta", kaže naš sagovornim i dodaje da je pre dvadesetak godina u junu na Spasovdan bilo toliko snega da ovce i krave nisu mogle na pasu već smo ih hranili senom.

"Imam ovce, kokoške i svinjče - meni samom ne treba više"

U planinskim selima jugozapadne Srbije mnogo je starih momaka poput Desimira, koji sami 'nose' imanje na svojim plećima. Desimir se nikada nije ženio, pa je morao da nauči i mnoge 'ženske poslove'. Kuća mu je uvek čista i blista, a i okućnica mu je za primer. Sam obrađuje i 12 hektara imanja i bavi se stočarstvom.

"Nekada su staje bile pune krava, volova, junadi, ali sam pre par godina rasprodao svu krupnu stoku. Stižu me godine, pa je sve manje snage za teške poslove. Sada držim samo ovce i jagnjad, imam oko 40 brava, kao i kokoši i svinjče. Meni samom više i ne treba", napomenuo je gorštak sa Murtenice.