Nema kose do "varcarke" iz Mrkonjić Grada - narudžbine i iz Srbije

Upućeni u Bosni i Hercegovini kažu da za košenje trave niti je bilo niti će biti bolje kose od "varcarke", kojoj ime potiče od Varcar Vakufa, kako se nekad zvao Mrkonjić Grad, poznat po kovanim kosama. Nekada je tamo bilo registrovano 35 kovača, a desetak njih se time bavilo kao dopunskom delatnošću.

Danas u Mrkonjiću postoji samo jedna kovačka radnja koja izrađuje kose, utemeljena još davne 1569. godine. Vlasnici su otac i sin Ahmo i Nermin Zonić, a tradicija se u ovoj kovačnici prenosi sa kolena na koleno već 500 godina.

"Ljudi iz Srbije dosta naručuju kod nas", kaže Nermin Zonić.

Varcarka se izrađuje od alatnog čelika iz Austrije, za jednu standardnu do 80 centimetara, potrebno oko 32 centimetra dužine ovog materijala. Proizvodnja je podeljena na 21 operaciju. Prve tri su najteže, njih sada obavlja mašina, a sve ostalo je ručni rad.

"Otac je živ i prisutan u proizvodnji, on je i nabavio mašinu, ranije se i to ručno radilo, ali njegovo iskustvo je nezamenjivo."

Dobar alat, čuva leđa

Izrada ovog alata se radi od septembra do kraja marta, a od početka aprila do kraja maja se kale kose, to je vreme koje je pogodno za ovaj proces. Ovaj vrli majstor objašnjava da kovanici smeta hladnoća, ali i previše toplo vreme. Za najvažniju operaciju je potrebno da svi uslovi budu ispunjeni, kako ne bi pukla, odnosno da ne bi bila ljuta ili meka.

"Ako se ne otkiva svuda jednako, znači da je ostala ljuća i otpadne taj komad, to su ti problemi koji se javljaju ako nisu ispunjeni svi uslovi. Za svaku kosu dajemo garanciju na godinu dana, osim prebijanja, za to nema garancije. Za sva ostala nezadovoljstva menjamo alatku, a tu iskoristim, ponovo je prekalim", pojašnjava ovaj kovač.

Odavno je pala potražnja za varcarkama, ali oni koji su naučili od predaka na ovaj kovani alat, teško će se odlučiti za drugi. Naš sagovornik kaže kako iskusni kosači neće da rade s limarama i onim fabričkim jer dobar alat čuva leđa.

"Ovo što se proda više je zbog te navike - imao je deda pa hoće i on. Mogu reći da ih više kupuju kao suvenire", dodaje.

Nije za kukati

Svaki kovač je ovde nekada uvozio od 1.200 do 2.000 kilograma čelika, a poslednjih godina redovno uvozi samo ova kovačnica po nekoliko stotina kilograma, jer u zalihama uvek čuvaju oko jednu tonu.

"Unazad par godina imam problem kod samog uvoza, jer oni ne mogu proizvesti tonu-dve čelika, jer je njihova peć na 25 t, tako da se snalazim, kupujem po skladištima kojima na rezervi ostane po 100-200 kg, nekada i u Čačku u Srbiji. Uglavnom radimo samo s tim austrijskim čelikom, jer znamo kakav je i kako ćemo kaliti", ističe Zonić.

Nada posramila gorde domaćine - parirala najboljim koscima na Zlatiboru

"Izrađujemo i druge poljoprivredne alate, kao i kovane ograde, ali je varcarka naš glavni brend. Situacija nije za pohvaliti se, ali nije ni za kukati, može se živeti", dodaje.

Ista cena 20 godina

Po narudžbi rade i srpove za žetvu, ali je slaba potražnja jer se oni koji ga još koriste, kako kaže, odlučuju za kineske od 10 maraka (600 dinara). Za kovani iz Mrkonjića ipak treba izdvojiti 35 KM (2.100 dinara). Motike i sekire imaju redovne mušterije kao i alati za otkivanje kosa. Belegije nabavljaju iz Italije, jer bez njihovog brusa ne može se naoštriti kovanica.

"Unazad 20-tak godina, kosa standardne dužine 75-80 cm košta 100 maraka (oko 6.000 dinara), a ukoliko kupac želi ja mu nabavim i kvalitetno kosište. Za kovanice je namenjeno isključivo drveno, jer mora se imati osećaj za tu kosu, ne može metalno. Tako da kompletna sa kosištem, otkovana, poklepana, odnosno spremna za košenje izađe oko 150 maraka (oko 9.000 dinara)", pojašnjava ovaj kovač.

Standardno se ovde godišnje proizvede 200-300 kosa, nekada su pravili i po hiljadu. Čekići će se još čuti iz kovačnice Zonića jer će Nerminov sin, Armin, nastaviti sa ovim zanatom. Teško da će uspeti da nađu majstora, jer kako nam pojašnjava sve je teže naći dobrog šegrta, zanati su slabi, a ni zainteresovanost nije velika.