Dr Aleksandar L. Lončarević je autor nekoliko kapitalnih dela o uzgoju i bolestima svinja. Dugogodišnji je veterinar na terenu i naučnik na Institutu za veterinu u Beogradu, sredinom i krajem prošlog veka. Šta smo naučili od ovog priznatog stručnjaka? Ponešto o struci, a ponešto i o životu!
Prvo što ćete zapaziti kod dr Aleksandra Lončarevića, doktora veterinarskih nauka je njegov odsečan hod. Zatim, srčano zalaganje za spoj struke, nauke i rada na terenu. Ne zna se na šta je ponosniji, da li na njegove knjige iz oblasti svinjogojstva i naučne radove, da li na stado koza i ovaca ili na kozji sir koji svojeručno pravi. Ništa ne bi bilo neobično da ovaj priznati stručnjak nema punih 90. godina.
Dr Lončarević svoje penzionerske dane, već 15. godinu, aktivno provodi u selu Dobrača kod Kragujevca. Ima stado koza i ovaca, ali se u toku karijere aktivno bavio uzgojem svinja i krava. Rodom je iz Beograda, ali je zbog očevog posla promenio osam škola. Kada je završio veterinu, otac mu je rekao - ako hoćeš nešto da naučiš idi u Šumadiju. I tako je stigao u obližnje selo Bare u Gornjoj Gruži.
"Stigao sam u Bare 1956. godine. Bilo je to selo sa najmanje domaćinstava u Srbiji koje je imalo veterinarsku stanicu, tek 170 kuća. Daleke 1958. godine na Vidovdan osemenio sam prvu kravu u Šumadiji. Ukupno sam u tom kraju za deset godina osemenio 10.000 krava i to u vreme kada su bile samo Sivulje, Šarulje i Cvete. Simentalke su tada bile pojam. Prvi sam u Bare doneo bele svinje. Putovao sam iz Slovenije četiri dana furgonom da ih podelim domaćinima, kako bi poboljšali rasni sastav. Organizovao sam stručna predavanja u Kniću i savetovao ih kako da ih hrane i neguju, imali smo čak i izložbe rasne stoke," priča dr Aleksandar Lončarević o svojim počecima.
On kaže ga da ni tada, a ni sada nije zanimao novac i da juri privatno da radi, iako je njegovo zanimanje unosno. Zanimao ga je samo rad i šta on može da doprinese svojoj struci i ljudima sa kojima živi i koji od stočarstva žive.
"Volim stočarstvo i oduvek me zanimalo šta ja mogu da uradim da doprinesem toj grani poljoprivrede. Skoro 30 godina nisam koristio odmor, niti sam ga ikada naplatio," dodaje on.
Posle Šumadije ovaj stručnjak pozvan je na Veterinarski institut u Beogradu gde je započeo i naučnu karijeru.
"Ali, imao sam pristup na 60 farmi svinja u bivšoj SFRJ koje su u to vreme imale ukupno 1,7 miliona tovljenika. Borili smo se i tada sa svinjskom kugom. Primenio sam i svoju teoriju uz pomoć saradnika. Već obolele svinje na farmi smo uništavali, a nezaraženima sam davao petostruku dozu vakcina kako bi što brže dobile imunitet. Temeljna dezinfekcija objekata se podrazumevala. Gubitak nam je bio svega dva do tri odsto. Niko tada nije primenjivao taj metod u svetu, ali, uspelo je. Mnogi su sumnjali i govorili da se svinjska kuga ne leči. Ali, zakon je tada dozvoljavao takav pristup lečenju, a ja sam kao naučni saradnik, takođe po zakonu, imao pravo na eksperiment. Upravo tako sam spasio pet farmi u koje je virus kuge već ušao," priča dr Lončarević.
Rad na terenu i ogromno iskustvo pretočio je u četiri knjige i 150 naučnih radova na osnovu kojih je održao bezbroj predavanja. Njegove glavne teme bile su bolesti svinja - svinjska kuga, bruceloza, atrofični rinitis svinja i opšta zdravstvena zaštita.
"Sve knjige su bogato ilustrovane fotografijama sa terena. To nije puko teoretisanje, već ozbiljan naučni rad razumljiv svakom. Samo za knjigu o svinjskoj kugi zajedno sa patolozima secirali smo oko 10.000 obolelih svinjskih glava, da bismo došli do valjanog rešenja," kaže ovaj stručnjak.
Knjige dr Lončarevića recezenti su opisali kao kapitalna dela u oblasti veterine, a on sam kaže da nikad u tome ne bi uspeo da nije imao saradnike, koje smatra podjednako važnim autorima, kao i njega samog.
"U nauci, kao i u životu nikada ne možete da uspete ako ističete samo sebe. Ja, pa ja - to je opasna misao i delo. Ništa ne bih postigao bez saradnika i kolega. I naravno, nezamislivo je da budete dobar stručnjak, a da ne mrdnete iz kancelarije," dodaje.
A onda, za novinarsko razmišljanje, dr Lončarević se neočekivano opredelio za stado koza i ovaca. Nakon penzionisanja došao je u rodnu kuću supruge u Dobrači i tu započeo novu etapu. Nabavio je, kako kaže, "sirotinjske" krave.
"Koza je najpametnija životinja sa kojom sam se susreo. Vrlo brzo se privikavaju onima koji ih voli i neguje i vezuju se za njega. Ovce takođe volim, jer su ih i dedovi gajili. Stado izvodim na ispašu svakog dana i prepodne i popodne. Tako i ja prepešačim sa njima najmanje pet kilometara i stičem kondiciju. Sam ih hranim, negujem, muzem," nabraja dr Aleksandar kako mu protiče dan.
A na pitanje ko pravi kozji sir, odgovara:
"Doktor"!
A potom i o već poznatoj dobrobiti kozjeg sira. On stavlja maju na 37 stepeni i grudu drži na kraju šporeta dok se ne završi sirenje.
"Kozji sir između ostalog sadrži vitamin B17 koji je od izuzetnog značaja za srce i nervni sistem. Jedino bolja hrana od kozjeg sira je surutka. Zato me valjda u poslednjih 40 godina ni glava nije zabolela. Pritisak mi malo skoči, ali samo kad se nešto iznerviram. Dakle, jedite kozji sir i pijte surutku, radite zbog dobrobiti sebe i drugih i za novac koji vam je taman i dovoljan. Nikada ne ističite prvo sebe, pa druge, nego obrnuto," kaže dr Lončarević, dok se priprema da proslavi ulazak u 91. godinu.
Na slavlju je 5. oktobra, osim porodice bilo i tridesetak gostiju.
Živeli.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
