Dok se sela u Srbiji prazne, život se vraća u Ojkovicu iznad Zlatarskog jezera

Kada je pre deceniju i po poslednja otišla iz Tomića, Radomirka nije mogla ni da pomisli da će se život nekada opet vratiti u zapusteli zaseok. Danas, baš kao nekada, ona i njena jetrva Milenija ispijaju jutarnju kafu ispred stare porodične kuće i zadovoljno osluškuju žagor kod komšija. Odluka dve porodice da kupe zapuštena imanja i dođu iz belog sveta da ovde žive, podgreva im nadu u opstanak sela, razbacanog po brdima iznad Zlatarskog jezera.

Srpsko selo: Kako da zaustavimo nestajanje?

Nekoliko godina pre nego što su 2005. iz sela otišle u grad kod dece, Radomirka (79) i  Milenija (88) Tomić bile su jedini stanovnici zaseoka Tomići, u Ojkovici kod Nove Varoši. Vratile su se proletos i ovde će provesti leto. Radomirki će društvo praviti sin Andrija, a Mileniji, Ljubinko i Nataša, sin i snaja. Dolaziće im i druga deca, unuci...

"Nigde nije lepše nego ovde u Ojkovici. Jeste se nekada živelo u oskudici i narod se mučio, ali nam je ipak bilo lepo. Svaka kuća u Tomićima i drugim zaseocima bila je puna čeljadi, a pašnjaci puni stoke. Danas sve zaraslo u šumu i trnje", kažu ove dve starice.

Kuća od brvana i pokrivena kamenim pločama

Ljubinko (68) Tomić, Milenijin sin, došao je proletos iz Beograda da u zavičaju uživa u penziji. Iskrčio je okućnicu, zasadio baštu i ovde će, kaže, ubuduće da živi. Pomaže mu supruga Nataša, meteorolog po struci, koja živi na relaciji Ojkovica-Beograd zbog obaveza na Poljoprivrednom fakultetu na kome je zaposlena. Njihova kuća je kao i većina drugih u zaseoku građena od brvana i pokrivena kamenim pločama.

Projektom izgradnje starih srpskih kuća - svako selo, može biti etno selo

"Skupljamo šumske plodove i lekovito bilje, pravimo sokove, a planiramo i da kupimo ovce. Prvi put sam kosila  travu, a učim i druge seoske poslove. Rođena sam i odrasla u centru Beograda, ali Ojkovica je raj na zemlji. Ranije smo dolazili povremeno i na kratko, a sada planiramo da ovde ostanemo. Dve porodice koje su u komšiluku kupile kuću samo su ubrzale našu odluku", priča Nataša.

Ljubav na prvi pogled

Zaselak Tomići sa desetak kuća, skoro 15 godina bio je potpuno pust. Sve do aprila prošle godine kada su izlokanim i jedva prohodnim drumom u njega stigli Dunja i Vladimir Ristanović, a za njima proletos i njihovi poznanici Đurići, Predrag i Snežana. Pre nego što su doselili u Ojkovicu oni su ovde boravili svega nekoliko puta. I bila je to ljubav na prvi pogled.

Predrag (67) i Snežana (55) Đurić rođeni su u Bosanskoj Krupi. Dvadesetak godina živeli su u Vašingtonu u Americi, imaju stan u Beogradu, ali su se na kraju opredelili za seosku idilu. Svojim rukama popravljaju budući dom. U kući koju su kupili niko nije živeo decenijama, nema ni struju, pa ih čeka dosta posla. Dok ona ne bude spremna za useljenje spavaće najviše kod komšija.

"Sve je bilo propalo i zaraslo u korov, ali nam to nije smetalo. Ovde u ovom bespuću pronašli smo svoj mir. Stigao nas je umor od tolikih preseljenja i novih početaka, pa smo rešili da ostatak života provedemo u prirodi, daleko od grada i gužve. Po ceo dan se radi. Imamo kokoške i piliće, baštu, a planiramo da kupimo ovce i koze. Što ne proizvedemo - kupimo u selu, hranimo se zdravo pa smo regulisali i zdravstevne probleme", kažu Đurići i dodaju da bi još naših prijatelja ovde kupilo kuću, ali je problem loš put, a na njemu putnički automobili brzo stradaju. 

Umesto Švedske - selo Tomići

Dunja i Vladimir Ristanović su za posebnu novinsku priču. Svojim dolaskom u Ojkovicu vratili su nadu i udahnuli novi život selu koje je poput mnogih drugih bilo na umoru. Oboje su rođeni 1987. godine, ona u Rijeci, on u Užicu, a upoznali su se tokom studija u Beogradu. Dunja je ekonomista, a Vladimir programer i poslove od kojih žive, obavlja preko interneta. Bili su na korak od odlaska u Švedsku, ali su odustali zarad života u Tomićima.

"Od koprive, nane, zove, šipurka i drugog šumskog bilja pravimo sokove i džemove i sve to prodajemo pod našim brendom 'Zlatar u tegli', uglavnom na preporuku i putem interneta. Iskrčili smo okućnicu i tu će uskoro nići voćnjak, imamo i baštu s povrćem, a zimus smo sušili i meso. Nikada se pre nismo bavili poljoprivredom, pa nam je sve ovo novo. Srećom imamo dobre komšije. Meštani Marijan i Nevenka Rogović i njihov sin Jovan sa porodicom svima su nama ovde desna ruka", kaže ovaj bračni par i dodaje da im komšije pomažu sa mehanizacijom, i uče ih seoskim poslovima.

"Za Ojkovicu smo vezali sudbinu, planiramo i da naša buduća deca ovde idu i u školu."

Družimo se i ispomažemo

Rogovićima čija je kuća na kilometar iznad zaseoaka Tomići, srce je, kažu, puno zbog novih komšija.

"Prihvatili smo ih kao svoje. Družimo se i ispomažemo, kao jedna smo kuća. Milina je videti dim iz odžaka dole u Tomićima, i opet čuti žamor u do juče pustom zaseoku. Za poštovanje je njihova odluka da za život odaberu selo iz koga su pobegli mnogi njegovi meštani. Na sreću i oni se polako iz grada vraćaju na dedovinu, sve ih je više u Goronjićima, Čolanićima i drugim zaseocima. I u selu može lepo da se živi, ko je pametan i ko hoće da radi", kaže agilni Marijan Rogović (70), seoski aktivista.

Loši putevi - problem

U Ojkovici koja je na 25 kilometara od Nove Varoši, i dalje je, međutim, mnogo zapuštenih kuća i imanja na prodaju.

"Ima interesovanja, ali su problem loši prilazni putevi. Mada je proteklih nekoliko godina kroz selo urađeno skoro četiri kilometra asfalta, što je ubrzalo povratak, mnogi zaseoci su i dalje u bespuću. Najkritičnije je na kraku prema Tomićima, gde je deonica u dužini od jednog i po kilometra skoro neprohodna, i njom se vozi uz veliki rizik", kaže Rogović.