Sve više voćnjaka, sve manje rezača voća?

Rezidba je u toku, a vlasnici voćnjaka u Banatu traže i jedva nalaze rezače voća. Ova situacija nije nova, traje već godinama i nastavlja se od sezone do sezone. Potraga za kvalifikovanim rezačima naročito je došla do izražaja kad su poljoprivrednici odlučili da se više posvete voćarstvu i da podižu velike voćnjake na svojoj zemlji.

Dok je nekada svojih nekoliko stabala obično orezivao sam vlasnik, sad je za voćnjak koji se prostire na više hektara neophodno obezbediti radnu snagu. Rezidba nije mehanički posao, koji treba jednom pokazati radniku, pa da on dalje nastavi sam. Naprotiv, u pitanju je izuzetno važna faza u formiranju predstojećeg roda, ne može da se odloži, niti ubrza, a rad zahteva znanje, veštinu i laku ruku.

Kako obaviti rezidbu zapuštenog voćnjaka

Biti rezač voća je i fizički zahtevno, radi se od pre svitanja pa do sumraka, a rezač mora da poznaje anatomiju biljaka i moguće reakcije voćke koju orezuje. Iako dobro plaćen, ovaj posao jednostavno ne može da radi svaki radnik koji bi bio voljan i zato vlada prava jagma za kvalifikovanim rezačima, a ekipe koje znaju kako se orezuje voće uvek imaju angažman.

U slučaju rezača voća - muškaraca ili žena, jer ima i ženskih ekipa, potražnja je veća od ponude, a vlasnici voćnjaka "ne zatežu" nego plaćaju. Često ove družine putuju od voćnjaka do voćnjaka, nekad i daleko od opština u kojima žive, sigurne da imaju posao i prihod mesecima unapred, a ponekad imaju i dogovor sa vlasnikom i za sledeću godinu, što je prava retkost za mnoge struke.  

Nove vrste ne trpe nestručnu ruku

Kako se desilo da potreba za kvalifikovanim rezačima preraste u pravu potragu? Desila se genetika, objašnjavaju stručnjaci za bilje: današnje visokorodne vrste voća anatomski su drugačije od nekadašnjih. Drugačiji je raspored rodnih grana, njihov broj, čitav habitus biljke. Nove vrste ne trpe nestručnu ruku, a ni savestan vlasnik koji je uložio novac i trud u podizanje voćnjaka ne bi dozvolio da mu se na voćnjaku "vežba" i obučava  neupućen radnik, nego traži baš kvalifikovane i iskusne. 

Nekad se ceo posao odvijao uz manje adrenalina, bilo je manje voćnjaka, a o njima su brinuli uglavnom sami vlasnici. Ukoliko baš vlasnik sa svojom porodicom ne bi stizao da oreže voće, jer je imao u vlasništvu veći voćnjak nego što je uobičajeno, angažovao bi rodbinu ili nekog komšiju ili poznanika koji zna kako se pravilno reže voće. Stariji rezači rado su prenosili svoje znanje na mlađe kod kojih bi uočili talenat za ovaj važan rad, prvenstveno na svoje sinove i unuke, a ponekad i na decu i mladiće s kojima nisu ni u kakvom srodstvu.

Nekadašnje vrste voća zahtevale su veštinu kao i današnje, ali, u pitanju je sasvim druga vrsta veštine koja danas ne može da se primeni na savremenim sortama.

Kroz obuku o rezidbi voća ispravljaju naučeno od predaka

S obzirom na današnje voćnjake, koji su kod nekih vlasnika postali prave plantaže i zahtevaju velik broj rezača, možda je ovo prilika za državu ili za same poljoprivrednike da organizuju obuku za buduću radnu snagu koja će obavljati ovaj specifičan i precizan rad, u saradnji sa poljoprivrednim školama koje svakako već postoje i rade.

Ovako bi se obezbedio posao za mlade ljude koji tek stupaju u svet odraslih, ali i prilika da se novoj veštini nauče i oni koji su već ostali bez posla a uložili bi rad i znanje u poljoprivredu.