Šta je sve srpski seljak "preturio preko leđa" i kako je opstao?

Postoje države u kojima je poljoprivreda jedno mirno zanimanje, svake godine isto, pa u krug. Ovde, naprotiv, poljoprivrednici nikad nisu mogli da se požale kako im je dosadno. Posmatrajući samo poslednjih sto godina (jer je ranije bilo i gore), dobro vreme za poljoprivrednike trajalo je od početka sedamdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, a zadesio ih je još jedan kratak period solidnih subvencija od početka dvadeset prvog veka, do 2012. godine.

Dva svetska rata i devedesete

Sve ostalo može da se nazove krizom, koja pogađa mnoge slojeve društva, a razumljivo prvo proizvođače hrane i sve koji žive od tog posla. Kraj Prvog svetskog rata Srbija je dočekala sa potpuno uništenom poljoprivredom, iako je i pre rata ta poljoprivreda bila potpuno ekstenzivna, sa plugom i volovima kao uobičajenom opremom za oranje. Uz sve hvalospeve srpskom seljaku koji je izneo rat na svojim plećima, dajući sve za vojsku; "bogat volove, a siromah sinove” - poznata opaska Dimitrija Tucovića, država nije propustila da tog istog seljaka optereti novim porezima. Mnogi nisu mogli da plate, naročito oni koji su u ratu ostali bez ruke ili noge ili im je izginulo muško potomstvo. Ovako su imućniji došli do mnogo jeftinog zemljišta, a siromašniji otišli u gradove gde su postali najjeftinija moguća radnička klasa.

Posle Drugog svetskog rata, ponovo zemlja opustošena, mnogo ljudi bez ikakvog doma ili prihoda, vladala je prava fizička glad. Opet je poljoprivrednik morao da proizvede hranu bez obzira na uslove. Otkup i obaveza ostavili su posledice koje istoričari tek treba da prouče, ali ostali su i ljudi koji se jako dobro sećaju kako im je oduzeta imovina, naročito obradivo zemljište. Sitni poljoprivrednici mogli su da zadrže svoje dve, tri njive, "štalicu i kravicu", pod uslovom da uđu u zadruge, po ugledu na sovhoze i kolhoze u SSSR.

Osnivanje novih zadruga i dalje usporeno - šta je razlog?

Rezolucija Informbiroa 1948. prekinula je ovaj eksperiment, pa ipak je do šezdesetih godina tretman poljoprivrede i poljoprivrednika bio pun očekivanja uz malo pogodnosti i mnogo kazni. Posle relativno normalne dve decenije, došle su devedesete sa inflacijom, sankcijama i ratovima. Došlo je vreme nabavki goriva, delova za poljoprivredne mašine i svega što je potrebno za poljoprivredu putem švercerskih kanala sa obližnjim državama, naročito Mađarskom.

Iako se većina ratova devedesetih nije vodila na području Srbije, ulaganja države u vojsku, naoružanje, logistiku i ostale prateće delatnosti rezultiralo je manjim ulaganjem u standard stanovništva koje u nekim periodima nije moglo ni jabuke da kupi. Prestalo i to, došla velika ekonomska kriza koja je promenila svet.

Sad još i korona

Prošla kriza, došla korona. Za sve te godine, država je menjala ime osam puta, zvala se Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Republika Srbija, menjala je društveno uređenje (kapitalizam - socijalizam - kapitalizam) i oblik vladavine (monarhija, socijalistička republika, kapitalistička republika), a svaka od ovih promena neminovno je išla po glavi i po džepu poljoprivrednika, naročito onih "sitnijih". 

Kriza je drugo ime za uslove u ovdašnjoj poljoprivredi.  

I kako su se poljoprivrednici nosili s ekonomskim krizama? Tako što nisu mogli da ih izbegnu. Morali su da se snalaze, a moć duge navike (jer uvek je neka kriza za poljoprivredu) učinila ih je otpornim na svaku promenu. Kad bi porodica zapala u nevolje, prodavao se deo imanja, sve uz verovanje da će se okolnosti promeniti pa će moći da se ponovo ukrupni posed.

Išlo se u šverc ili na manje poznata tržišta. Proizvodnja je preusmeravana u nove kulture i namirnice, a poljoprivrednik usvajao nova znanja i načine ponašanja da bi opstao. Tako je od postanka civilizacije - koja je, uostalom, i nastala iz poljoprivrede. Sama činjenica da se ljudi posle svih iskušenja i dalje bave poljoprivredom govori dovoljno o otpornosti na krize.