Od druženja, ića i pića pa do imanja na doboš

Ko kaže da poljoprivrednici ne umeju da se zabavljaju?

Treba im samo prilika. Zime su nekada bile duge i snegovi kao lebac beli pa debeli (Miroslav Antić), a to doba godine bilo je ono pravo vreme i prilika za druženje. Okupljao se pre svega komšiluk i rodbina, da uz jaku zimsku hranu i dosta vina oba pola i svi uzrasti zajedno urade neki neophodan posao, kao što je krunjenje kukuruza, priređivala su se prela i posela. U davno prošlim vremenima, pre nego što je struja stigla u sela, a društvene mreže nisu postojale ni u najsmelijoj mašti, ljudi su razgovarali, o svemu i svačemu što je tvorilo njihov život, svet i navike.

Narodno predanje

Za praznike i druge svečane prilike, seljacima bi stigli gosti, iz drugog sela ili čak iz grada, na saonicama, konjima ili na običnim volovskim kolima i bivali dočekani kao carevi, uz ponudu svega što ima u kući. Sveže ispečen hleb, vrući čvarci, razne majuške, krvavice i švargle, šunka s tavana, svi kolači koje domaćica zna da napravi i sav alkohol iz podruma našli bi se na trpezi. I opet, razgovori do zore, uz petrolejku ili sveću. Ko je znao da ispriča neobičnu anegdotu ili zapeva staru pesmu, bio je glavna zvezda ovakvih okupljanja.

Tako je nastajala kroz duge vekove jedna forma usmene književnosti, koju se tek mnogo kasnije zapisali i dali u štampu književnici i etnolozi. Ako je na okupljanju bio prisutan gajdaš ili tamburaš, to se prepričavalo barem do sledeće zime. Deca su bila uz odrasle, slušala priče, možda dobila dozvolu da se izigraju na snegu, a uveče ih je čekalo obavezno "ajde sada u krpe" ili "bež'te deco s prozora", što je značilo da najmlađi idu na spavanje, da bi odrasli mogli da počnu s razgovorima za odrasle: o politici, porezima ili lascivnim temama radi boljeg raspoloženja uz koje masna jela i domaća rakija i vino bolje "klize". 

"Stajaće" odelo i uglancane cipele

Imućniji poljoprivrednici čekali su ovo doba gošćenja i okupljanja da se "pokažu", idući u posete ili onako u šetnju po selu na najboljim konjima ili na najskupljim lakovanim saonicama, obučeni u svoju najbolju odeću, da ih svi vide i da svima bude jasno kako im dobro ide. U selima i gradovima Vojvodine svaki pravi domaćin i imućni paor imao je obavezu da lumpuje.

Običaj lumpovanja izgleda ovako: odrasli muškarci, sami ili u pratnji rođaka, prijatelja i kumova, ponekad i najstarijih sinova, obučeni u "stajaće" (svečano) odelo, sa šubarama i bundama, u skupim čizmama uglancanim do visokog sjaja, snabdeveni najvećom količinom novca koju mogu da izdvoje, odlazili su u najbolju kafanu u okolini.

Od veselja do skandala

Nekad i u drugo mesto, kada se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina (opet Antić), odlazili su kao da idu u svatove i već na vratima kafane naručivali omiljene pesme od "bande", to jest orkestra, obično tamburaškog. Veselje je trajalo i po nekoliko dana, plaćalo se izobilno, tako da su mnoga imanja otišla "na doboš" to jest na licitaciju koju je oglašavao dobošar. Najbogatiji i najpijaniji posetioci ovakvih manifestacija znali su da naprave skandal, da uđu u kafanu na konju ili karucama, polupaju sav mobilijar, polome instrumente muzičarima - ali, čim bi se lumpovanje završilo, plaćali su netrepćući svu štetu koju su napravili i dalje se ponašali kao da se ništa nije dogodilo.

Cipele provodadžiji, veo protiv zlih očiju i bez supe za mladence

Žene u lumpovanju ne učestvuju, osim kao osoblje u kafani, gostionici ili hotelu. Priča se da je izuzetno bogati kikindski paor vodio svoju stalnu ljubavnicu na lumpovanje u Budimpešti i tamo trošio sume za pamćenje i prepričavanje. Prilikom lumpovanja nije bilo najvažnije pijanstvo i napijanje koliko pokazivanje bogatstva, a sklapali su se tu između dva vina, špricera, ruma ili rakije dobri poslovi i ugovarali brakovi.

Tako su se nekad seljaci zabavljali, a i danas se okupljaju čim imaju priliku, dok oni imućniji odlaze čak do Tajlanda ili Singapura - do prvih radova.