Ne pričamo zbog nasledstva - slučaj u svakoj prosečnoj srpskoj porodici?

Malo je prilika koje tako dobro pokazuju karakterologiju srpske poljoprivredne porodice kao što su to one nemile scene prilikom nasleđivanja. Dobro su to primetili etnolozi, pisci, novinari, a naročito advokati i sudije. Osim tugovanja za preminulim ocem/dedom, treba rešiti ko je sledeći vlasnik i poreski obveznik, pa je najjednostavnije kad je naslednik sin i to jedinac.

Već kad je sinova više od jednog, nemile scene mogu da počnu odmah posle sahrane, na daći, gde ponekad najbliža rodbina upriliči svađu dostojnu drame, rođena braća prestanu da "govore", a njihove žene i deca slede primer. Ovako su nastajali generacijski sukobi, a događala su se i ubistva, o čemu svedoče crne hronike svih štampanih medija otkad su se uopšte pojavili u Srbiji. 

"Nema ljubavi kao sestre prema bratu"

Ukoliko naslednik nema ženu i decu, nasleđivala su ga braća, ako nema braće, onda sve dalji i dalji rođaci, što je opisao Branislav Nušić u "Ožalošćenoj porodici" i "Pokojniku". Tuča je mogla da izbije među ovakvim naslednicima zbog kompleta kašika, a kamoli zbog njive, pašnjaka ili šume. Ženska deca u Srbiji nisu nasleđivala ravnopravno sa muškom sve do završetka Drugog svetskog rata, a da ćerka nasledi zemlju i poljoprivredne mašine bilo je donedavno nezamislivo, osim ako nema sinova.

Dokle je tvoja njiva? Međom, od one jabuke do kamena

Međutim, u Vojvodini, pod vlašću Austrougarske, važio je još od XIX veka zakon po kome deca, muška i ženska, nasleđuju ravnopravno, na jednake delove, pa ipak su se pojedini Srbi dosetili kako da izigraju propise: ćerka se pred sudom svečano odricala svog dela nasledstva u korist brata/braće. Jasno je da kćeri uopšte nisu bile srećne zbog ovoga, ali, običaj se poštovao do te mere da je na snazi i dan danas. Pojedine su smatrale da je to njihova 'sveta dužnost' da ne bi cepale bratu imovinu. 

U jednom od sela opštine Kikinda dogodilo se pre desetak godina da je sestra prihvatila svoj deo nasleđa, pa brat više "ne govori" sa njom, a celo selo je još uvek ogovara, tako da se odselila na bezbednu udaljenost.

Kikindska priča

Među kikindskim pravnicima kružila je svojevremeno priča o "trulo" bogatom starijem paoru koji je dolazio s pitanjem "kako da snahu lišim nasledstva od mog sina?"

- A, sin Vam je umro?

-Ne, sin je živ i dan danas i poljoprivreda mu baš ide od ruke.

Ali, deda je hteo da se "obezbedi", da snaha, ako ostane udovica, ne može da nasledi zemlju, traktor, poljoprivredne mašine i ostalo. Nije verovao pravnicima koji su mu objašnjavali da nema nasleđivanja živih ljudi.  

Slučaj u kom dobijaju samo pravnici

Ipak, najčudniji slučaj tiče se udovice bez dece, koja je posedovala malu kuću, baštu i nešto zemlje u kikindskom ataru. Kad je umrla, njenu imovinu su nasledili sinovi njene sestre, kao jedini naslednici, svakom po pola. Jedan od te dvojice, a oba brata su bili poljoprivrednici - nije bio zadovoljan: češće je obilazio tetku, vozio je kod lekara i u banju, pa je smatrao da njemu pripada više.

Šta znači biti domaćin?

Otpočela je tako vrlo komplikovana parnica koja je trajala punih 26 godina, odnela gomilu novca obojici naslednika i vrednošću potpuno premašila vrednost zaostavštine. Sudije su, odlazeći u penziju, ostavljale ovaj predmet mladim sudijama u amanet, oba naslednika su umrla, njihova deca su "nasledila" parnicu i nisu kontaktirala osim na sudskim ročištima, tetkina kuća je propala jer je niko nije održavao i bašta zarasla u korov, a njivu su, kako izgleda, obrađivale prve komšije, kao svoju, jer nisu imali kome da plate arendu.

Slučaj je okončala unuka jednog od naslednika: pojavila se u sudu došavši iz inostranstva sa potrebnom količinom novca, platila sve troškove i zamolila da se taj ceo predmet, obiman kao "Rat i mir", nekako završi. Da nije tako postupila, možda bi i praunuci one dvojice naslednika i danas plaćali sudske troškove. Sve ovo samo za ilustraciju koliko poljoprivrednicima oduvek mnogo znače nekretnine, a takav odnos kroz decenije nije se menjao i, po svemu sudeći, neće se menjati.