Narodna verovanja: Šta ševa predviđa, a šta znači "volujsko oko"?

Istoričari i etnolozi zapazili su da ptice imaju veliku ulogu u životu poljoprivrednika te da uživaju izvesno poštovanje širokih seljačkih slojeva. U pitanju je veoma star običaj, među prvobitnim rukotvorinama ljudskog roda su krilata stvorenja. Drevni vračevi i sveštenici pokušavali su da proreknu sudbinu na osnovu leta ptica, a ponešto od tih običaja zadržalo se do današnjih dana, naročito kod ljudi koji, obrađujući zemlju ili gajeći stoku imaju redovniji kontakt sa prirodom od gradskog stanovništva.

Kod Srba seljaka, one su vesnici promena, simboli ponosne slobodne duše. Ševa koja peva nad uzoranom njivom predviđa lepo vreme i izobilnu rodnu godinu. Naprotiv, mnoštvo vrana koje grakću nad još golom zemljom nisu dobar znak. Mala ptica poznata kao "volujsko oko" kad sleti na rogove govečeta siguran je znak množenja krupne stoke. Senica i žuna poznaju trave koje leče sve bolesti, ali, neće svakom da pokažu nego samo onom ko ih je hranio preko zime. Zato seljaci, naročito stariji, bace ponekad šaku mrva ili pšenice na zemlju, pozivajući ptice da se počaste.

Epske pesme

U ponekim selima sačuvan je od zaborava običaj "ptičje svadbe", kad se, obično u šumarku blizu kuća, postavlja trpeza sa slatkišima i deca okupljaju da slatkiše pojedu, uz objašnjenje starijih da to "ptice vraćaju čast", to jest zahvaljuju za hranu tokom zimskog perioda. Povratak selica povod je za radost, znak da je zima sigurno prošla i da mrazeva više neće biti. Rodino i lastino gnezdo se ni slučajno ne dira, jer bi to donelo nesreću domaćinstvu i imanju. Golubovi su gajeni zbog verovanja da čuvaju kuću, mir u porodici i bogatstvo domaćina.

U narodnoj, usmenoj književnosti, takođe zauzimaju visoko mesto, tu je žar ptica, pa devet paunica koje jedu zlatne jabuke, ogromna ruh ptica koja može da podigne brod iz mora, veliki orlovi i sivi sokolovi koji donose vesti i glasove, utva zlatokrila (jedna vrsta divlje patke sa krilima žutim s donje strane, danas veoma retka vrsta), vrani gavranovi, a sve govore s ljudima, daju pametne savete i ovekovečene su u pesmama i bajkama. 

Ne jede se sve što leti

U poslovicama takođe su zastupljene, kaže se "svaka ptica svome jatu leti", "gde kosovi sude" (to znači: u šumi, gde nema nikakvog suda), "jedna lasta ne čini proleće", "lepši soko nego vrana, lepši paun od ćurana", "malena je 'tica prepelica al' umori konja i junaka i sokola na desnici ruci" (provereno), a takođe i "ne jede se sve što leti".

Ova izreka se koristi u smislu "nije sve tako jednostavno, kao što misliš", ali nekad je imala sasvim drugo značenje. Zašto se ne jede sve što leti? Doslovno - zato što se ne jede. Pokušavajući da obogate jelovnik, nekadašnji seljaci, naročito mladi momci, postavljali su zamke za, prepelice, jarebice, šljuke, fazane, čak i obične vrapce, pa ih pripremali na brzinu, obično tu gde su ih ulovili, blizu njive ili voćnjaka u kome su radili. Dr Olga Zirojević istražila je da je širom srednjevekovne Evrope bila raširena praksa lovljenja i konzumiranja labudova, ždralova i čaplji, ptica koje zbog sastojaka u mesu uopšte nisu za ljudsku ishranu.

Ako su engleski kraljevi i ruski plemići jeli pečene labudove, što je zabeleženo u istorijskim izvorima, nema sumnje da su se i seljaci gostili ovako otmenim pticama, samo kad bi uspeli da ih uhvate, a da pritom izbegnu pažnju lovočuvara. Ova štetna praksa, kako za ljude tako i za labudove, ždralove i čaplje, nestala je tek kad je gajenje domaće živine poprimilo dovoljne razmere da ishrani stanovništvo. Tada su one divlje postale retkost na trpezi poljoprivrednika i ostavljene da prežive u prirodi i u bajkama.