Ko će na selo koje školu nema? Nikako je ne zatvarati

Broj dece u mnogim selima Srbije ne raste. Davne 1967. godine u osnovne škole opštine Kikinda - devet u selima, sedam u gradu - krenulo je 2.000 prvaka. Seoske škole imale su toliko učenika da su morale da formiraju dodatna odeljenja, na Deriću i ostalim salašima radile su takozvane salašarske škole za decu do četvrtog razreda, a velika poljoprivredna ekonomija IPP "Banat" imala je svoju školu, pa čak i vrtić sa celodnevnim boravkom za decu poljoprivrednika.

"Šalili smo se"

Ove godine, u školu je pošlo 455 đaka prvaka. Zato se javljaju s vremena na vreme glasovi da bi, radi uštede, trebalo nekako spojiti škole, ili decu iz manjih mesta autobusom voziti u škole u većim mestima, da bi se smanjili troškovi. Jedini pokušaj ukidanja OŠ "Feješ Klara", najstarije škole u Severnobanatskom okrugu, ustanovljene još 1812. godine, izazvao je takvu reakciju roditelja, bivših učenika, istoričara i novinara, da su prosvetne vlasti mogle samo da kažu "šalili smo se".

Današnja deca ne znaju šta je krava, a veterinari neće na selo?

Kako onda da ne reaguje stanovništvo sela, gde obično radi samo jedna škola i, ako se ona zatvori, može slobodno da se stavi ključ u bravu celog mesta? Uostalom, koji bi to mladi par ili porodica došla da živi u selu kad u selu ni škole nema? 

Učitelj kao autoritet

Izvesna sentimentalnost koju ljudi u selima gaje prema "svojoj" školi datira još od pojave prvih škola. Najpre su se seljaci bunili, verujući da učenje "kvari decu", izbegavali na razne načine da pošalju dete, naročito žensko, u školsku zgradu, plaćali kazne zbog toga, o čemu je ostala obilna istorijska građa, ali strah nije trajao dugo. Ubrzo je učitelj je postao važna ličnost, u rangu šefa železničke stanice, upravnika pošte ili sveštenika.

U zabačenijim mestima, gde nije ni bilo železničke stanice niti pošte, ni veterinara, a o lekaru ni govora, učitelj je postajao autoritet za sve kao jedina pismena osoba u okolini. Pred učiteljem se skidala kapa, a neretko su ga đački roditelji i u ruku ljubili. Još kad bi u takvu zabit došla učiteljica, pa pokazala interesovanje za lokalne običaje, čitala novine nepismenima ili se prihvatila da opismenjava i starije stanovništvo, uživala bi neprikosnoven ugled i pažnju sredine.

Učiteljica do škole u Šatrincima stizala i kombajnom!

Učiteljice i učitelji su organizovali gajenje svilene bube, učenje raznih veština koje ne spadaju u školsko gradivo i priredbe povodom datuma značajnih za selo. A koliko je škola i ljudi zaposleni u njoj uticali na selo, ništa manje ni selo nije uticalo na školu. Svaki roditelj gledao je da učestvuje u popravkama i održavanju školske zgrade, a bogatiji bi obezbedili ogrev, posluženje za decu i njihove nastavnike, ili bi odećom i obućom pomogli siromašnijoj porodici nekog od đaka. Učenika koji ide na takmičenje ispratilo bi celo selo, a još godinama se hvalilo ako je iznedrilo uspešnog studenta, stručnjaka, naučnika ili umetnika.   

A danas?

Škole u manjim mestima severnog Banata godinama u prvi razred upisuju od troje do osmoro dece i škola opstaje samo zato što je dvojezična. Mnoge škole od njih ostale su jedina mesta u kojima je moguć ikakav program za opstanak sela. Razni kursevi, od šivenja do stranih jezika, druženja sa piscima, književne večeri i sportska takmičenja - mogu još da se održe samo u školskoj zgradi, jer su sve nekadašnje zgrade javnih ustanova u selu privatizovane i služe za nešto drugo. I da li onda ukidati škole u selima, koliko god malo đaka bilo?

Ako je ikako moguće - ne, ni slučajno, ne!

Nedovoljno ulaganje u selo pa i u seosku školu, može da izazove samo još veće nezadovoljstvo poljoprivrednika osetljivih na "svoju" školu u kojoj su naučili prva slova.