Dvanaest tajanstvenih noći: Staro verovanje sačuvano još samo u selima

Prema starom verovanju, koje se čuva samo još u selima, od pravoslavnog Božića 7. januara do Bogojavljenja 19. januara traju takozvani "nekršteni dani". Navodno, tih dvanaest dana, a naročito noći - "nisu se sklonile pod krst", pa su zato izuzetno tajanstvene i sumnjive jer po njima divljaju razna folklorna bića iz prehrišćanskih vremena.

Etnolozi su zabeležili različite verzije ovog verovanja, a sve se svode na isto: ko bi se noću zatekao napolju, možda zato što se vraćao sam sa neke slave ili druženja, rizikovao je da ga napadnu opasne nevidljive ili vidljive sile. Osobito velik strah budila je izvesna avet koju su srpski seljaci zvali "karakondžula" (grčki: karakoncolos, vampir) i koja ima moć da nedužnog prolaznika zajaše i tera ga da trči dok ne padne od iznemoglosti, od čega može da se razboli, ponekad i sa smrtnim ishodom.

Oni koji su preživeli napad ove mračne pojave, opisivali su da ih je jahalo nešto čupavo, izgledom nalik na ogromnu mačku koja laje kao pas (?!) i veoma teško. Napadnuti su po telu imali prave rane ili modrice.

Ili su možda crveni čovečuljci?

Po drugoj verziji, noćne prolaznike napadaju crveni čovečuljci sa velikim kapama koji strahovito štipaju i grizu oštrim zubima. U nekim krajevima, napadač je potpuno nevidljiv, samo se oglašava strašnim zvucima pre nego što napadne.

Hranjeno mnogim pričama uz vatru, ovo verovanje bilo je rasprostranjeno čak i na početku dvadesetog veka, uvek sa novim i još strašnijim dodacima i pojedinostima. Sela su dugo bila lišena svakog javnog osvetljenja, a po dugim zimskim noćima vrlo mračna. Fenjeri i petrolejke bile su tehnička novotarija dostupna imućnijim domaćinstvima, putevi često zavejani debelim snegom u ovo doba godine, a obližnje selo ili salaš tako daleko kao da je preko sveta.

"Gde ćeš po mraku?"

Zato su seljani nastojali da goste, svakojakim ubeđivanjem, zadrže na prenoćištu do svitanja i beloga dana. "Kuda ćeš po toj pomrčini", govore i danas mnogi stariji ljudi kad vide da su mladi baš rešili da nekuda idu a napolju mrak. Ko bi baš morao da pođe kući noću, nastojao je da ne ide sam, ili da barem uz sebe ima crnog psa, glogov trn ili britvu crnih korica. Deca, razumljivo, nisu puštana napolje od sumraka do jutra.  

Međutim, kako su ovo verovanje održavali čestiti trezveni seljaci koji noću ne lutaju van granica svog imanja, isto tako su ga i raskrinkali. "Koješta", govorili su, "kakve karakondžule i bakrači, to su se skupili neki nasilnici, pa napali i prebili nedužnog prolaznika, ili možda našli priliku da se osvete nekom ko im se zamerio - zamaskirali se u strašila, obukli životinjske kože, a po mraku ne treba čoveku mnogo da bi se izbezumio od straha".

Posle par čašica, i sopstvne noge su neprijatelji

Ovo shvatanje su i potvrđivali, okupljajući se i rasterujući nasilnike, batinama ili pucanjem iz lovačkih pušaka. Sve ostalo, po njihovom shvatanju, samo su priče od kojih se više ni deca ne plaše. A izjave napadnutih? Pa, ako napadnuti nisu bili baš trezni (čest slučaj u doba zimskih praznika i okupljanja), moguće je i da su se negde izvrnuli u jarak ili niz strminu, a kad su došli sebi, nisu se sećali šta ih je snašlo.

Ulično osvetljenje, doba interneta i baterijske lampe koje danas ima svaki mobilni telefon znatno je uticalo da se verovanje u "nekrštene dane" premesti u etnografsku delatnost i među korice knjiga o narodnim običajima.