Dok čekamo izvoz mesa, u marketima nas čeka uvozno i skuplje?

Srbija izvozi meso. Srbija će izvoziti još više mesa na još novija tržišta. Kina, Španija, cela Evropska unija, planovi su na stolu, samo da se potpišu ugovori. Ovdašnji poljoprivrednik neće stizati da uhrani toliko svinja, teladi, bikova i živine koliko će biti potrebno za izvoz.

Sve ovo, ako poljoprivrednik veruje informacijama koje se obilno plasiraju u većini medija. U stvarnosti, dovoljno da pogleda u svoj novčanik i u životinje koje ne može da proda ili ih prodaje daleko ispod cene. Već uporedo s vestima o izvozu velikih količina mesa iz naše zemlje - u prodavnicama se pojavila velika količina živinskog mesa iz uvoza, a cena tog uvoznog mesa bila je čak veća od dosadašnje.

U manje ohrabrujućim ali tačnim podacima može se pročitati da je Srbija uvezla 11.600 tona svinjskog mesa za manje od šest meseci samo prošle godine dok cena domaćeg pada. U isto vreme EU je iste godine postigla svojevrstan rekord izvozeći više od šest miliona tona svinjskog mesa, između ostalog i u Srbiju. 

I gde je prosečan proizvođač između slatkih obećanja i realnosti? 

"Sve ovo s uvozom mesa i obezvređivanjem domaćeg proizvoda izgleda kao da ide u pravcu potpunog gašenja domaćeg stočarstva. Od svih poljoprivrednika s kojima se susrećem u poslu znam samo jednog da je dobro prošao i ceo ciklus proizvodnje bikova prodao - kupcu iz Novog Pazara koji je došao ovamo, preuzeo turnus i isplatio traženu cenu. Ostali, očajavaju", kaže Branislav Basara iz Kikinde. 

"Otac, majka i dva moja brata gajili su bikove i svinje još za kikindsku fabriku PIK, davnih sedamdesetih. Sećam se da su dolazili kamioni, radnici bi utovarili životinje, novac predali ocu, i tako od kuće do kuće. Prepuni kamioni vraćali su se u fabriku. Ko god je imao šta da odgaji i proda, prodavao je, otkupne cene su bile dobre, nismo ni znali za meso iz uvoza. Ni u prodavnici cene nisu bile tako visoke da ljudi ne mogu da kupe meso. Porodica je ulagala u proizvodnju, otac je obilazio sajmove i uvodio u uzgoj nove vrste goveda i svinja, čak je za to dobijao priznanja", priča Ljubica Gavranov, penzionerka poreklom iz kikindske poljoprivredničke porodice i dodaje da se sad mlade generacije okreću poslovima izvan poljoprivrede, a u dvorištu je ostalo još samo dvadesetak kokošaka, koliko da se oni stariji "zabave". 

"Proizvodnja" obećavajućih i slatkih informacija

U ovakvim okolnostima, kad poljoprivrednici sasvim dobro vide - po sebi i svom prihodu, koliko nadležni ulažu u stočarstvo, možda nije ni čudo što mnogi, naročito mlađi, odlaze u strane zemlje gde poneki rade upravo ono što najbolje znaju: poslove na stočarskim farmama daleke Skandinavije. Oni koji su još u poljoprivredi uglavnom ne pokazuju ogorčenost prema nadležnima, ne najavljuju protest, barem za sada, ne pišu ministru poljoprivrede niti vode kampanje na društvenim mrežama, nastoje da se, svako za sebe, snađe.

Vidljivo je da se Srbija okrenula uvozu dok ulaganje u srpskog seljaka ostaje nedovoljno iskorišćena šansa. A kad je situacija u stočarstvu tako očigledna i lako proverljiva iz sopstvenog iskustva, ekonomski (pa i politički) potpuno je kontraproduktivna "proizvodnja" obećavajućih i slatkih informacija u koje može da poveruje i da im se raduje samo neko ko ne zna šta je poljoprivreda i kako ona stvarno izgleda.