Da li žene na selu brinu o svom zdravlju? Imaju li uslova za to?

Prošao je još jedan 15. oktobar i Međunarodni dan seoskih žena, a život žena na selu, ne čini se manje izazovan. Njihovi uslovi opterećeni su još jednom stavkom; nedostatkom lekara u naseljenom mestu.

Koliko sela nema nikakvu lekarsku uslugu?

Sad i u gradovima ima sve manje lekara, naročito u javnom sektoru, ali sela su u ovom pogledu na pravoj margini. Imaju li žene u selima pristup ginekološkim uslugama?

Imaju, kako da nemaju, ako na vreme stignu u obližnji grad, to jest ako imaju odgovarajući prevoz i novac za prevoz i za uslugu. I ako nađu vremena, jer posao čeka, svakodnevan je, a izdvajanje jednog prepodneva, možda i celog dana radi pregleda, za većinu žena predstavlja takav luksuz.

Nekad su u selima postojale ambulante koje su radile - ne ceo dan, ali, radile su. Ponegde još dolazi lekar opšte prakse ili internista, na sat ili dva nedeljno, ali, za specijalistički pregled uvek je neophodno otići u grad, tamo gde specijalisti rade, od pedijatra do onkologa.

Nijedna institucija nije uradila analizu na temu: koliko sela nema nikakvu lekarsku uslugu? Koliko sela nema ni autobus do najbližeg grada gde ima bolnica? Lekari u gradovima svedoče, kad uopšte žele da pričaju o tome, da im najteži slučajevi stižu upravo iz sela i da su sudbine mnogih žena mogle da budu drugačije, samo da je žena na vreme stigla na pregled. 

Kad postane neizdrživo

Poljoprivrednica (35 godina) iz sela kod Kikinde godinama je nosila bolan, velik i natečen stomak. Pripisivala je to posledicama teških porođaja i svojoj sklonosti gojenju. Vredno je radila sve svoje poslove uz svakodnevni bol. Kad je najzad stigla u bolnicu, što znači: kad je postalo neizdržljivo, cela ekipa lekara uklanjala je iz njenog tela tumor težak kao dva deteta koji nije primećen dok je rastao i razvijao se u materici jer žena nije ni išla kod lekara, koga u selu svakako i nema.  

Žene na selu: Ključne za napredak poljoprivrede, ruralnog razvoja i prehrambenog suvereniteta

Mama, baka, povrtarka, cvećarka, stub kuće i zajednice u selu kod Žitišta, onesvestila se dok je okopavala baštu. U bolnici su mogli samo da konstatuju uznapredovali kancer, koji niko nije primetio jer se žena ni na šta nije ni žalila - sve svoje tegobe tumačila je kao prirodne posledice starenja i celoživotnog teškog rada. A, uostalom, u selu nema lekara, a odlazak u najbližu bolnicu košta. Umrla je tri nedelje posle pregleda. 

Omiljena i uvažena žena u selu kod Zrenjanina, majka troje dece, provela vek u poljoprivredi, učestvovala u organizaciji svih seoskih proslava, brinula o starima čija su deca otišla iz sela, sve svoje bolesti i tegobe odstajala na nogama, radeći bez prekida sve poslove u domaćinstvu - dok se jednom nije nakašljala pred školskom drugaricom, lekarkom. Brzometno je stigla u bolnicu gde joj je još brže dijagnostikovan rak pluća u poslednjem stadijumu.

Pregledi, operacija, hemoterapije i smrt u četrdeset prvoj godini. Na sahrani je plakalo celo selo - ali, selo ni sada nema lekara kod koga bi žena mogla da ode, a da ne mora da putuje u Zrenjanin. 

I tako dalje.