Da li su strani radnici na njivama naša nova svakodnevica?

Kapitalizam, između ostalog, odlikuje i mobilnost radne snage: radnici putuju ili se sele tamo gde ima posla. U fabrikama i u građevinarstvu Srbija već neko vreme, legalno, preko agencija, angažuje radnu snagu iz mnogih država, bližih i daljih. Na spiskovima nadležnih službi ima radnika iz Kine, Indije, Gane, Rumunije, Crne Gore, Tunisa, Italije, BiH, Poljske i tako dalje. Gde je u ovoj sasvim novoj podeli poljoprivreda?

Nekad Rumuni kod nas na rad, sad mi....

Poslodavci ističu nalaženje odgovarajućih radnika kao sve veći problem. Slika sela u Srbiji se izmenila, gazde sve teže nalaze nadničare u svom mestu, daju oglase na društvenim mrežama, nude prevoz, smeštaj, samo da ne ostanu bez radnika. Prihvatili bi strane radnike. Poneki poljoprivrednici iz Kikinde i okolnih sela se s tugom sećaju vremena kad su, u doba Čaušeskua, mnogi stanovnici Rumunije dolazili u pogranične opštine kao nadničari, pristajući na najteže uslove rada samo da bi prehranili sebe i porodicu.

Sad mnogi Kikinđani idu preko granice, u Rumuniju, a tamošnji poljoprivrednici im obezbeđuju nadnicu ne manju od one koja pripada i rumunskom radniku, pa čak i prevoz, pošto nijedan voz niti autobus iz Kikinde ne vozi za rumunska mesta s druge strane granice, udaljene svega osam kilometara. 

Iz sela na seoski posao, ali u drugoj zemlji

Da li uvoz radnika svrstava Srbiju među moderne evropske zemlje, kad stranci dolaze da rade ovamo? Za sada, ne. Samo pokazuje da ovde nema radne snage, naročito za poljoprivredu, jer se mnogo radno sposobnih ljudi, mladih ili manje mladih, upravo iz seoskih sredina uputilo u zemlje Evropske unije ili na još dalja odredišta. Tamo rade u fabrikama, na gradilištima, u prevozu, trgovini ili u oblasti brige o starima.

Problem nedostatka radne snage u povrtarstvu, ima li rešenja?

Poneki se zaposle - upravo na poslovima koje su radili i ovde, na njivama, u voćnjacima, povrtnjacima i vinogradima, na govedarskim ili svinjarskim farmama u Mađarskoj, Austriji, pa čak do daleke Danske, Švedske, a neki su stigli i do severa Kanade. Znaju kako se radi, jer su to isto već radili kod kuće, a poslodavci ih jedva čekaju, s obzirom da mnogi doseljenici nemaju ni znanja ni želje da rade u poljoprivredi. Zato radnici iz Srbije za isti posao koji bi radili na očevini ili dedovini imaju platu daleko bolju od zarade u domovini, imaju smeštaj i hranu, a izjavljuju i da su poslodavci vrlo korektni.

Pa zašto svi ti ljudi nisu imali mogućnosti da svoj rad u poljoprivredi obavljaju ovde, na svojim imanjima, i budu cenjeni i plaćeni? Zašto uslovi u poljoprivredi nisu prilagođeni potrebama radnika u poljoprivredi? Sistemska pitanja, na koja se odgovor i ne nazire. 

Migranti kao radnici?

S druge strane, ako poslodavci u srpskoj poljoprivredi pristaju, teška srca, na uvoz radnika iz drugih zemalja, postoji kategorija koja je tu na dohvat ruke, samo niko neće da je zaposli, a to su migranti iz bliskoistočnih ili dalekih azijskih i afričkih zemalja pogođenih ratom ili siromaštvom. Na svom putu do sanjane Nemačke, mnogi borave u vojvođanskim mestima gde žive u prihvatnim centrima, u vrlo lošim uslovima. Nemoguće je da su svi u svojim zemljama bili lekari, učitelji ili radnici u fabrikama, sigurno se neko od njih bavio i poljoprivredom, ili bi mogao da nauči.

Nedostak radne snage: Da li će se kolo sreće okrenuti?

Anketa među poljoprivrednicima pokazala je da od desetorice ovdašnjih gazda nijedan ne bi primio migrante kao nadničare. Tek na pitanje "a, šta ako nema nikakve druge radne snage?" jedan lokalni zemljoposednik je nerado izjavio da bi možda i pristao, kad bi se uverio da ti ljudi znaju posao, a još bolje bi bilo kad bi država plaćala nadnice i hranu za njih. 

Tako se začarani krug zatvara, muke nadničarske nastavljaju se na muke poslodavaca pa u nedogled. Nema sumnje da i u ovoj oblasti predstoje velika prilagođavanja potreba uslovima i mogućnostima.