Da li srpska poljoprivreda, posle svega, zaslužuje spomenik?

Kad je podignut spomenik srpskom volu na ulasku u Zasavicu reakcija javnosti nije bila izražena, moguće zbog mera protiv virusa korone koje još traju. A da je vo zaslužio spomenik, tema je još od završetka Prvog svetskog rata. U miru su dobre životinje radile najteže poslove, u ratu izvlačile iz blata topove, sanitet i sve ostalo pre pronalaska tenkova i drugih vozila.

Danas još mogu da se vide volovske zaprege u ruralnim krajevima Srbije, natovarene svakovrsnim teretom, jer volovi još uvek stižu i tamo gde kamion ne može i gde je put loš. Mnoge države odužile su se spomenicima životinjama koje su u raznim prilikama pomagale čoveku, pa tako postoje, širom Evrope, spomenici volovima, konjima, kravama ili psima. Najbliži primer je susedna Mađarska. 

U čast pomoravskih uzgajivača grožđa, podignut spomenik vinogradaru

Korona takođe nije omela ni postavljanje spomenika vinogradaru, u selu Međureč kod Jagodine, a samo tri godine ranije spomen je dobio seljak - ratnik u selu Glavice, isto kod Jagodine. A, list Danas u tekstu iz juna 2008. doneo je priču u kome se najavljuje proširivanje spomen parka Kadinjača kako bi se pokazao značaj seljaštva u velikim ratovima.

Ori, brani i ćuti!

Seljak je za vlast i državu davao sve, svoje proizvode, konje, volove, sinove, jednog ili više, najzad i svoj život. Nije bilo slučajeva da se seljaštvo, najbrojnije stanovništvo u Srbiji, opiralo mobilizaciji - to bi, kao prvo, bilo sramota, a drugo, za takvo delovanje postojale su stroge kazne, uglavnom smrtne. Za razliku od seljačkih buna kakve su poveli Matija Gubec u Hrvatskoj ili Đerđ Doža u Mađarskoj, u Srbiji seljaštvo nikad nije imalo svoj ustanak protiv viših slojeva, ni u doba srpske feudalne države, ni za vreme Osmanske imperije, ni u doba Obrenovića ni za vreme Karađorđevića.

Koje su želje i mogućnosti naše agrarne politike?

Koliko god vlast bila osiona i globački nastrojena prema seljaku, on se uvek odazvao svakom pozivu u rat. Neki su se iz rata vratili s ordenima, neki bez ruke ili noge, a mnogi se nisu ni vratili. U ondašnjim uslovima bilo je nemoguće transportovati mrtva tela poginulih vojnika - seljaka do njihovih rodnih sela. Posle svakog rata, ista slika: zaparložena zemlja koju ponovo treba kultivisati, ugašene kuće i žene u crnini koje sa preostalom decom pokušavaju da održe imanje. 

Srpsko selo platilo je svaki rat i svaki mir

Drugi svetski rat čuva istu sliku seljaštva koje masovno odlazi da brani domovinu. U Vojvodini, na spomenicima posvećenim borbi protiv fašizma, često se vide ljudi na njivi, s poljoprivrednim alatkama, koji su tako krenuli u borbu, od okupacije pa do Sremskog fronta, da bi tek u bitkama došli do oružja. Ili, lokalni heroj na spomeniku drži snop žita, što jasno pokazuje da je iz svog običnog seoskog života krenuo u rat.

U Perlezu, velikom selu kod Zrenjanina (Perlez je nekada bio opština), prikazana je, mimo običaja, žena seljanka, odevena i povezana maramom kao za rad na njivi, bosa, u odbrambenom stavu koji svedoči o otporu Perležana neprijatelju. Iz Perleza su na Sremski front odvedeni moj svekar Dušan Fijat i njegov brat Radivoj, obojica maloletni. Selo i seosko stanovništvo platilo je svaki rat i svaki mir u dvadesetom veku. 

Za početak poštovanje i zahvalnost

U međuvremenu, posle otkupa i obaveze, OOUR-a i kombinata, zadruga i njihovog rasformiranja, zemljišnih maksimuma i sadašnjih ogromnih poseda 'krupnih' poljoprivrednika, od volova do mehanizacije, od ratova do tranzicije i današnjih dana, postavlja se pitanje: da li je srpska privreda zaslužila spomenik?

Hoćemo li se zahvaliti i seljaku?

Bez sumnje da jeste, s obzirom šta je sve preživela pravo je čudo da je uopšte opstala; a jednako je nesumnjivo da se ovde po zasluzi ništa ne dobija ni lako ni brzo, pa ni spomenici. Za početak, dobro bi došlo poštovanje i zahvalnost, ne samo u svečanim prilikama i ne samo u frazama, nego konketnim postupcima i merama za bolji tretman poljoprivrede i ljudi koji rade u njoj. 

O izgledu spomenika i materijalu od koga bi bio načinjen imamo vremena za raspravu.