Subvencije za autohtone rase ni posle deset meseci, pomoć za preradu mleka ni posle dve godine?

Uzgajivač autohtonih rasa životinja Nenad Ordić, iz sela Preobražanje, kod Vranja, ni posle deset meseci od predaje zahteva nije od države dobio subvencije. Za svo to vreme ni nadležna inspekcija nije došla da obavi kontrolu životinja, odnosno da vidi da li je on ispunio uslove za dobijanje ovog podsticaja, a na osnovu toga ispred Uprave za agrarna plaćanja izda i rešenje o islati novca.

Predmet u fazi obrade

Ordić kaže da je do sada poslao 20 mejlova na adresu Ministarstva poljoprivrede i Uprave za agrarna plaćanja tražeći rešenje za svoj problem.

"Bio sam prinuđen da im se obratim na ovaj način zato što mi niko od njih nije bio dostupan. Jedino sam bio stalno na vezi sa njihovim operaterima koji bi mi, kad god bih pozvao, uvek prenosili informaciju da se moj predmet nalazi u fazi obrade", ističe Ordić i naglašava da se i posle poslednjeg ovakvog odgovora zapitao da li je moguće da je tamošnjim službenicima potrebno deset meseci za obradu njegovog predmeta.

Pokušao je ovaj uzgajivač retkih životinja da krene sa proizvodnjom sira od mleka koje je dobijao od krave buše kako bi ostvario dodatan prihod za ishranu svojih životinja. Podršku za ono što je mislio da uradi potražio je i od zaposlenih u Ministarstvu za brigu o selu, ali odgovora i posle dve godine nema.

Za pomoć nekoliko puta obraćao se i rukovodstvu grada Vranja, a kada je shvatio da od toga nema ništa prestao je da im se obraća.

Subvencije "preko veze"

Ordić je gotovo u svakodnevnom kontaktu sa pojedinim uzgajivačima autohtonih rasa životinja u Srbiji i uvek mu je teško kada čuje da su nekome "preko veze" isplaćene subvencije.

"Imam informaciju da su subvencije isplaćene gotovo svim uzgajivačima autohtonih rasa životinja u centralnoj Srbiji, a da je nas pet uzgajivača na jugu Srbije ponovo ostalo praznih šaka. Mislim da nam je time učinjena velika nepravda, baš iz razloga što živimo u najnerazvijenijem delu Srbije iz koga gotovo svakodnevno ljudi odlaze trbuhom za kruhom", kaže ovaj stočar i ističe da je ovakav maćehinski odnos države prema uzgajivačima na jugu Srbije najverovatnije usledio zbog toga što u budžetu nije obezbeđeno dovoljno sredstava za subvencije pa su one podeljene po prinicipu, kako bi Vranjanci rekli, "koj si koga ima".

Zbog izostanka subvencija i naš sagovornik se zajedno sa odgajivačima autohtonih sorti životinja iz Trgovišta, Crne Trave, Bosilegrada i Dimitrovgrada našao u vrlo teškom položaju. Zbog toga je bio prinuđen da neke od životinja proda trgovcima iz Bujanovca i Preševa, koji ih kupuju isključivo za klanje, kako bi mogao ostale da prehrani.

Priča o karakačanskoj ovci

Ordić, koji je vlasnik najvećeg stada autohtonih rasa životinja u Srbiji, a koga čine karakačanske ovce, vitoroga žuja, balkanska dugodlaka koza, krave buša, brdski konji, balkanski magarac i kokoške kosovski pevači, strahuje da će Srbija ostati bez genetskog resursa. Otuda on sve odogovorne u ovoj zemlji podseća na priču koja je zabeležena u knjizi "Čuvari mitskog stada", a koja kaže kako je na našem području sačuvana karakačanska ovca.

Mislilo se da je ova vrsta ovaca nestala, a onda je slučajno na Staroj Planini, podno vrha Midžor, slučajno primećeno crno stado sitnih ovca za koje se kasnije utvrdilo da je reč o karakačanskim ovcama. Stado je bilo vlasništvo dveju sestara Jaglike i Stojanke. Njima je otac na samrti ostavio amanet da ovce, dok su žive, nikada ne prodaju, što su one i ispoštovale. Kada je jedna od njih umrla druga ju je sama pokopala, a na pogrebu su bili samo petao, pas i ovce.

"Ovo je priča koja opominje. Oni koji su je jednom ili nisu uopšte pročitali, preporučujem da je pročitaju."

Opasnost od gubitka genteskog resursa

On takođe podseća odgovorne u ovoj zemelji da pogledaju kako se u pojedinim zemljama vodi odgovorna politika prema postojećem genetskom resursu i poziva da pozitivna iskustva budu primenjena i u našoj. Prema njegovim rečima odgajivači autohtonih rasa životinja najveću podršku imaju od ljudi koji rade u Institutu za stočarstvo zato što znaju koliko su ove životinje važne za našu zemlju.

"Ukoliko država misli da sačuva i to malo genetskog resursa koji postoji ubuduće mora strogo na vreme da rešava zahteve za subvencije i čak ih i poveća kako bi uzgajivači mogli da sačuvaju autohtone rase životinja", poručuje Ordić.