U čemu se krije lepota biodinamičke poljoprivrede?

Kažu da čovek ne treba nikada da prestane da traga za svojom suštinom i za onim što ga ispunjava u životu. Taj put je sledio i naš sagovornik Zoran Petrov. Krenuo je od studija turizma i etnologije, izučavanja antropozofije i bavljenja tradicionalnom kineskom medicinom, a stigao do organske poljoprivrede.

Živeo je širom planete - Švajcarskoj, Norveškoj, našao se čak i Australiji. U Švajcarskoj je radio kao fizički radnik i kao električar. U Sidneju, kao pekar, a u Srbiju se sa porodicom vratio 2007. godine iz Norveške i osnovao biodinamičku farmu.

Priča našeg sagovornika počinje posle završenog školovanja u Beogradu, nakon čega je prvo otišao u Švajcarsku, 1981. godine. Interesovale su ga razne oblasti. Jedna od njih bila je i zdrava hrana sa kojom se prvi put susreo upravo u toj zemlji. "Ta hrana na koju sam ja naišao je imala oznaku "demetra", bila je zdrava, drugačijeg ukusa od druge koju sam probao. Kao potrošač ostao sam joj privržen sve vreme. U jednom trenutku, kada su se stekli uslovi odlučio sam da promenim neke stvari u životu. Vratio sam se u Srbiju, kupio zemlju u blizini Vršca, a izbor je pao na biodinamičku poljoprivredu", kaže Zoran.

Vrednost autohtonih rasa i sorti

Biodinamička poljoprivreda ga je privukla jer počiva na autohtonim rasama i sortama, ne samo zato što su najproduktivnije i najbolje, već zato što su izdržale test vremena. Biodinamička poljoprivreda je, u stvari, proizvodnja kakvu su praktikovali naši preci generacijama. Ona je danas samo obogaćena novim znanjima, ali njena osnovna karakteristika jeste da imanje, koliko god je to moguće, bude samodovoljno. Na imanju se proizvodi hrana za ljude, životinje i biljke, a revitalizuje se samo zemljište. Farma je zatvoren sistem i sva hrana koja je potrebna proizvodi se isključivo na njoj.

Počeo od nule

"Moja odluka je bila motivisana i ličnim razlozima, hteo sam da moja porodica, mojih petoro dece, ima najzdraviju domaću hranu i postalo mu je jasno da niko ne može to da mi garantuje, nijedna prodavnica, trgovinski lanac, osim ono što mi proizvedemo za sebe. Postalo mi je jasno da je pitanje ishrane postala vododelnica u svetu, koja deli ljude na one koji jedu zdravu ili nezdravu hranu, a uz to ide i sve ostalo - zdravlje i sreća pojedinca i njegove porodice ali i napredak društva", kaže naš sagovornik.

Po povratku u Srbiju sa ženom je krenuo od početka. Nije imao zemlju, te je počeo da je kupuje u delovima. Imali su u početku rascepkane njivice od pola hektara, deset ari, uzimali su zemlju koju niko nije hteo, te su tako došli do one iz prve ali i sedme klase. Raščistili su je, iščupali korov. Trebalo je puno toga da se uradi. Danas je to već imanje koje se prostire u ataru sela Veliko Središte kod Vršca na oko 40 hektara.

Kad je reč o dosadašnjim ulaganjima, Petrov ne otkriva konačnu računicu, jer kako kaže, ne može se tako lako podvući crta. "Nema tu kraja, to je proces koji traje. Ne možete sebi reći prodao sam sto tona kukuruza, 1.000 tona pšenice i sada imam toliko para. Novac stalno cirkuliše, dođe, zaradi se i ponovo investira. Mi smo ove 2015. godine na zemlji koja nam je bila sedma klasa imali pet tona ovsa po hektaru, to su nezamislive količine, obično to bude od 2 do 2,5 tona. Tako da ne može da se gleda tako jednostavno, zavisi od toga da li je godina rodna, ali i mnogih drugih faktora".

Pitali smo Petrova i da li neko sa "srednjim" kapitalom može danas da otkupi zemlju i kupi parče zemlje i krene u sličnu priču kao on?

"Ako dolazite iz grada, problem je što vi ništa ne znate o selu, ne znate poljoprivredu niti znate o mašinama te ste tako izvrsna žrtva za lokalnu ekonomiju. Ljudi su na selu propali, pa ste im vi, često, jedini izvor prihoda. Neretko se događa da ljudi bankrotiraju, jer prodaju sve što imaju, odu kupe neko imanje, nemaju mehanizaciju, plate radnike, ili kupe neki krš od traktora koji niko neće da kupi i propadnu. Svima savetujem da prvo bez ikakve kupovine žive 6-7 meseci na selu, pa tek onda da odluče da li treba da uđu u tu investiciju", ističe Petrov.

Biodinamička proizvodnja - celovitost imanja

Petrov je ponosan na svoje imanje. To je jedan raj na zemlji, kaže. Danas proizvodi pre svega za sebe i svoju porodicu, malo i za druge, ali sve u skladu sa veoma strogim međunarodnim standardom Demetar, koji kontroliše biodinamičku proizvodnju. Ima na svom imanju drveće, žbunje, cveće, kamenje, razne domaće i divlje životinje - krave, svinje, živinu, ovce, koze, jazavce, lisice, divlje mačke, fazane, orlove, kopce.

"U poslednjih sedam godina mi smo našu farmu razvijali tako da sve imamo. Pošumljavali smo delove gde nije bilo drveća, iskopali smo jednu veliku baru gde imamo vode za stoku. Kada je reč o proizvodima, svi su organski, ali ih slabo prodajemo. Više smo zaokupljeni izgradnjom imanja, nudili smo tržištu viršle i čajne kobasice i prodaja je odlično išla. Sada treba da otvorimo mlekaru. Ona bi trebalo da bude mala seljačka mlekara koja bi okupila lokarne stočare. Za početak, prodavali bi konvencionalno mleko, ali bi pokušali da neke stočare uvedemo u konverziju da bi oni posle godinu godinu i po dana dobili organski status a mi u potpunosti imali organsku mlekaru", objašnjava Petrov.

Glavnu proizvodnju Zoran ima na jednom velikom imanju od 25 hektara, gde proizvodi i hranu za stoku. Tu osim krava i svinja rase mangulica ima i sve vrste peradi, kokoške, ćurke, morke, fazane. "Naše životinje pasu samo travu i jedu ono što su jele hiljadama godina ranije. Zimi ih jedino dohranjujemo senom i lucerkom, ali je i ona uzgajana na našoj njivi. Koristimo naše semenje, jer se u biodinamičkoj proizvodnji koriste autohtone sorte i rase. Nama su krave, osim za mleko i meso, vrlo važne zbog komposta, kojim đubrimo zemlju. Samo takav stajnjak može da podstakne procese u zemlji koji su potrebni biljkama", ističe ovaj poljoprivrednik.

Zoran na svom imanju ima i kravu "buša" za koju kaže da je to prava autuhtona evropska krava. "Mi držimo bušu, među tim kravama imamo jedan genotip, a to je tigrasta buša koja se tako zove jer kao zebra ima štrafte po leđima. Trenutno na našem imanju imamo između 50 i 60 krava, svinja mangulica oko 80. U svakodnevnom radu nam pomaže četvoro radnika koje svakodnevno angažujemo", nastavlja sa pričom naš sagovornik. Bušama su potrebni skromni uslovi nege i imaju malu količinu mleka, čisto da ishrane podmladak. Nekada su se rasprostirale na Kosovu i u okolini Ivanjice, ali danas ima nekoliko stada u Vršcu i u Dubocu. Mleko buša ima dobar hemijski sastav, a da bi se dobila veća količina moraju da se prehranjuju.

Recept za uspeh

Ima li nešto interesantno u Zoranovoj proizvodnji, šta je njegova tajna receptura za uspeh, a podelio bi je sa drugima, pitali smo?

"Tajna receptura za uspeh je u raznolikosti imanja. Na svojoj farmi treba da imate što raznovrsnije životinje i biljke. Kada su u pitanju štetočine, one čine najmanji deo u prirodi, najveći deo su korisni insekti. Ono što mi treba da uradimo je da stvorimo uslove za te naše korisne insekte da ih bude što više na imanju, zato treba da bude puno cveća jer ti korisni insekti vole nektar, polen, ako ga ima oni mogu da jedu,mogu da polažu svoja jajašca iz kojih će se razviti najveći neprijatelji štetočina", kaže Petrov.

"Treba da stvorite raj na svom imanju za te insekte, jer oni su nam najveći saveznici. Ne morate uopšte da znate koji su to insekti. Samo stvorite okolnosti i oni će sami doći. Stavite kamenje na gomilu da mogu da se sakriju ti insekti koji imaju tvrda krilca, koji će noću da izađu i da jedu te štetočine koje postave svoja jajašca ili koji jedu semenje korova. Napravite raj od imanja i imaćete mnogo vrednih ruku koje će vam pomagati", objašnjava Petrov.

Petrov za kraj kaže da od države ništa ne očekuje. Subvencije je neke dobijao ali kaže sada u 2016. neće tražiti nikakvu subvenciju ne zato što one kasne, već što nemaju nikakvog smisla. Onima koji nameravaju da se bave poljoprivredom poručuje da mogu da dođu kod njih na nekoliko meseci i da provere da li je to za njih. Ako se pokaže da im odgovara, onda nudi i pomoć u otpočinjanju proizvodnje.