Radanska ruža iz Lebana obezbeđuje egzistenciju ženama iz ruralnih sredina, koje teško mogu da se zaposle. One proizvode tradicionalnu hranu na smederevcu.
U brojnim krajevima Srbije postoje kategorije teško zapošljivih osoba za koje je rad u tradicionalnom i klasičnom preduzeću gotovo nezamisliv iz zdravstvenih razloga. Ali, to ne znači da su za njih svake bitke unapred izgubljene i da ne postoji šansa da pronađu svoju priliku na tržištu rada. Na jugu Srbije postoji jedan uspešan primer socijalnog preduzeća u kome žene iz ruralnih sredina, samohrane majke ili žene sa određenim stepenom invaliditeta proizvode tradicionalnu hranu, na dobrom starom šporetu - smederevcu.
Radanska ruža upošljava žene kod kojih je od 20 do 60 odsto stepen invaliditeta i reč je o raznim vrstama invalidnosti - od slabije pokretljivosti, do onih žena koje su operisale kancer, imaju problema sa kičmom. U zavisnosti od stepena invaliditeta se i organizuje proizvodnja, pa neke samo rade lakše poslove.
Direktor Predrag Stošić kaže da je ova mala poslovna zajednica daleko od toga da bude samo obična firma. Na neki način, ovim ženama, od kojih ima i onih koje su u svom životu preživele velike tragedije ili bolesti, rad u zdravom okruženju deluje na psihičko zravlje, te se može reći da Radanska ruža nudi i neku vrstu psihofizičke podrške ovim ženama. Njihov odnos sa zaposlenima je specifičan - žene nemaju normu, a pre započinjanja posla, svako jutro popiju kafu i ispričaju šta im se novo u životu poizdešavalo.
"Naši pogoni izgledaju sređeno, ali se proizvodnja odvija na šporetima na drva, starim smederevcima, počev od pečenja paprika, do kuvanja ajvara, džemova i slatka. Cilj nam je da uposlimo što više žena, te stoga sve radimo ručno. Nemamo mašine u proizvodnji, niti to planiramo. Prvi je razlog taj što želimo da uposlimo što više ženskih ruku, a drugi je da zadržimo kvalitet koji nas na tržištu izdvaja od drugih. Sve radimo na tradicionalni način, pa čak i pasterizaciju radimo u šerpama. Trenutno imamo šest šporeta i upravo pečenje paprike na drvetu i u tom dimu, njoj daje takav šmek",objašnjava Stošić.
Socijalno preduzeće Radanska ruža iz Lebana bavi se proizvodnjom domaće hrane i zimnice na tradicionalan način, po domaćim receptima bez upotrebe bilo kakvih hemijskih dodataka. Ovo je već treća godina njegovog postojanja. Startovali su zapošljavanjem pet žena, a trenutno ih imaju ukupno 30. U prvoj godini preradile su sedam tona sirovina a ove godine prerada će dostići 120 tona sirovina.
Od slatkog programa, omiljeni proizvod su im pekmez od pečenih šljiva. Rade i džem od divlje breskve ili praske, kajsije, šipurka, slatko od šljiva sa orasima, slatko od dunja, slatko i džem od divljih jagoda. Najveći deo proizvodnje, skoro 80 odsto ide na tržište Beograda - restoranima kao i fizičkim licima koja naručuju preko interneta ili preko telefona. Koriste brzu poštu za isporuku.
Osnivači ovog socijalnog preduzeća su Udruženje žena Ruža, kao većinski osnivač, i Opština Lebane, kao manjinski osnivač. Neprofitno su društvo sa ograničenom odgovornošću, što znači da ne dele profi među sobom, već se profit reinvestira u preduzeće, dok se deo koristi za razvoj socijalnih usluga u opštini Lebane.
"Ono što ovaj posao čini predivnim je to što znate da ste uradili nešto lepo. Ženi koja se zaposlila kod nas je to prva plata i po prvi put slobodno raspolaže svojim novcem. Nažalost, još uvek nismo uspostavili kontinuiranu proizvodnju tokom cele godine, ali se nadamo da ćemo sa drugim projektima koje pokrećemo dostići uposlenost tokom cele godine", ističe Stošić.
Prema njegovim rečima u funkcionisanju ovog civilno-javnog partnerstva postoji mnogo problema. Naime, upravo činjenica što su zajedno sa lokalnom samoupravom napravili preduzeće otežava im konkurisanje za državne podsticaje, kao i dobijanje kredita kod komercijalnih banaka, jer banke traže garancije oba osnivača, a lokalna samouprava tu garanciju ne može da izda.
"Ne možemo kao ostala preduzeća na tržištu da koristimo bilo koju subvenciju koju daje država ili Nacionalna služba, zato što imamo učešće države u osnivačkom kapitalu. Ni subvencije Razvojne agencije Srbije, ni subvencije Ministarstva privrede. Upošljavamo žene sa invaliditetom, a ne možemo da dobijemo sredstva NSZ koja se daju preduzećima koja upošljavaju osobe sa invaliditetom. Imali smo jedino priliku da koristimo program javnih radova i tu nam je NSZ izlazila u susret", kaže Stošić i podseća da Zakon o socijalnim preduzećima, iako toliko puta najavljivan, još uvek nije donet, što ih čini dosta ranjivim i izloženi su surovim pravilima tržišta.
Zarade u ovom preduzeću su skromne, ali opet na nivou proseka koji važi za ovaj kraj. U proseku za avgust plata se kretala od 26.500 do 29.000 dinara. Da li ovo socijalno preduzeće može da bude primer drugim opštinama na jugu Srbije? Sigurni smo da može. I pored prepreka na putu, sa kojima se svakodnevno suočavaju, u Radenskoj ruži ne odustaju.
Udruženje Radanska ruža postoji od 2010. godine i dugi niz godina su pokušavali kroz projekte da ženama obezbede ali im nije svaki put uspevalo.
"Mi smo kroz udruženje, pokretanje starih zanata, rukotvorina pokušavali da obezbedimo ekonomsku sigurnost za te žene, međutim sve je to davalo kratkoročne rezultate. Učestvovali smo na sajmovima, nešto se prodavalo, ali to nije moglo da obezbedi ženama dugoročnu zaradu i stabilnost. Shvatili smo da imamo potencijala što se tiče sirovinske baze, kvalitetnu papriku, paradajz, voće, da znamo da to preradimo. Imamo dobru recepturu i došli smo do realizacije jednog projekta koji finansira nevladina organizacija Evropski progres, zakupili smo prostor, renovirali ga, priveli nameni i krenuli sa proizvodnjom. Nama se i danas javlja veliki broj žena sa Nacionalne službe za zapošljavanje koje žele da rade kod nas", ističe on.
Pokušavaju da pomognu i seoskim domaćinstvima da opstanu sa svojom manjom proizvodnjom, otkupljuju njihove sirovine i pokušavaju da ih učine koliko-toliko ekonomski održivim. Radenska ruža je pre izvesnog vremena prepoznala i kuda se kreću savremeni trendovi u proizvodnji hrane, te su tako otišli korak dalje, pa su sa četiri gazdinstva pokrenuli organsku proizvodnju povrća kroz kolektivnu sertifikaciju.
"Shvatili smo da na tim parcelama i posedima u planinskim selima, gde je priroda očuvana i nije zagađena, imamo kapaciteta. Već iduće godine ćemo na preko dva hektara imati organsko povrće i nešto malo voća", kaže naš sagovornik.
Bez obzira na loša iskustva, Stošić kaže da bi sve opet uradio isto. Zbog toga savetuje ostalim opštinama na jugu Srbije, koje se bore sa nezaposlenošću, da razmisle o ovakvim vidovima organizovanja proizvodnje, jer su ponekad oni jedini način da se uposle određene kategorije stanovništva.
"Nadam se i da će država prepoznati značaj socijalnih preduzeća. Većina žena koje kod nas radi, bile su korisnice neke materijalne pomoći. Dobijale su pomoć ili iz budžeta republike ili lokalne samouprave. Time što ih zapošljavamo, štedi se novac iz budžeta, a država dobija više uplaćenih poreza i doprinosa", kaže Stošić.
Radenska ruža je kao udruženje konkurisalo kod mnogih donatora, te su tako od donacija renovirali proizvodni prostor i učinili ga prijemčivim za standarde proizvodnje, neophodne za izvoz robe.
"Sa našim kooperantima nam je ideja da iduće godine krenemo i sa linijom organskih gotovih proizvoda, tu pre svega mislim na domaći ajvar. Želeli bismo da budemo samostalni i jedinstveni, da izgradimo sopstveni brend", ističe Predrag Stošić.
Koliko je ova priča uspešna govori i činjenica da je ovo socijalno preduzeće predstavljalo Srbiju na skupu socijalnih preduzeća u Kranju u Sloveniji. Uz podršku jedne poslovne banke prisustvovali su božićnom sajmu u Beču, a uz pomoć Smart kolektiva iz Beograda predstavljali su Srbiju na skupu socijalnih preduzeća u Briselu.
Tagovi
Autorka
