Kokoške ranije ležu: Do kada će trajati Miholjsko leto?

U narodu kažu da oktobar najviše vole seljaci jer tada ubiraju plodove godišnjeg rada, ali i pripremaju i obavljaju jesenju setvu. Ovaj listopadni i kišni mesec često je promenljiv, pa najavljuje i da zima nije daleko. To će potvrditi i zvanična i narodna prognoza. 

Topli dani u desetom mesecu poznati su i kao Miholjsko leto. Srpska pravoslavna crkva, 12. oktobra obeležava praznik Svetog Kirjaka, poznatiji i kao Miholjdan. Prema narodnom verovanju, posle njega nastupa prava jesen koja je kalendarski uveliko počela. 

Miholjsko leto nastupa svake jeseni u određeno vreme i traje dve hevte, zapisao je u Izet Spahić, inženjer rudarstva i autor "Narodnog kalendara". Življe u Bosni i Hercegovini veruje da im je lepo vreme "poslano" da se obere žito. On kaže da je u selu svaka ruka nešto radila, i zarađivala sebi dnevni obrok. Bila je izvrsna podela rada, a prognoza je bila izuzetno važna. 

Narodni kalendar

Spahić je kalendar, izradio na osnovu narodnih predanja i dostupne literature, te usmenih kazivanja i vlastitih iskustava i zapažanja u svom užem i širem zavičaju (selo Piskavica, šire područje Gračanice i severoistočne Bosne), precizno navodeći šta se radi u polju, vrtu, voćnjaku, sa pčelama i oko stoke u određeno doba godine, u kojoj sedmici. 

U tradicionalnom narodnom kalendaru jedinica za merenje vremena je sedmica, koju čini razdoblje od sedam dana. Ne spominje se mesec niti godina jer nisu imali posebne važnosti za utvrđivanje životnog ritama zemljoradnika, prvenstveno početka i kraja setve i žetve ključnih kultura u ovom podneblju. Ovaj period, oktobar, spadao bi u treće brojanje, odnosno od Aliđuna do Kasuma (Mitrovdana). Četiri hevte po Aliđunu, koji je 2. avgusta, bere se žito, beru se i suše šljive, beru se orasi, jabuke i kruške. Miholjsko leto je glavno vreme za berbu kukuruza i setvu, odnosno od 1. do 10. ovog meseca, jer su to sušni dani.

"U ovo vreme se nikada nije pripremao ogrev na selu, jer su korišćene furune, zemljane peći, koje su gutale drva. Mi smo imali običaj u zimu dovući čitavo drvo, pa grane do stabla sekli svaki dan kao pripremu za noć i sutrašnji dan. Da ona ne budu previše suva. Kad nestane drva na drvenjaku, na pomagalu tzv. kozi, ona deblja drva su se sekla testerom", priča Spahić za Agroklub.

Praćeno je kretanje ptica selica, koje se, kaže nam, kreću u savršenom redu, jedna ide napred, a ostale sa strana. Ako bi se očekivalo loše vreme, one bi gubile orijentaciju, kretale bi se gore-dole prema jugu.

"Takođe, svaka kuća je imala mačku, ako bi se vreme pogoršavalo ona bi se okretala severu dok se umiva, ako se okrene ka jugu sutra će biti lepo vreme."

Cvetao bagrem po drugi put: Zima će biti oštra i duga?

Priseća se da su poljoprivrednici sebi seme čuvali, pojašnjavajući da su selekciju radili pri žetvi. Najkvalitetnija bi se ostavljala za seme, a setva bi se obavljala od oktobra dok sneg ne padne, dok se za prihranu koristio samo stajnjak. Veštačko đubrivo stiglo je 60-tih godina.

"Došli su obrazovani momci iz opštine da naviknu seljaka da ga koristi, ali su ljudi bili skeptični i nisu prihvatali. Taj očajni momak je na izlasku iz sela, na jednoj kosini bacio đubrivo i napisao KAN. Ljudi kad su kasnije videli kako je trava narasla, onda su ga prihvatili", navodi.

Osluškivale se žabe, gledalo u nebo

Od pšenice se, kaže, jedva preživljavalo jer je zbog manjka prihrane slabo rađala. Korišćena je samo za pite, kolače i sobete, a kukuruz je bio osnovna hrana, odnosno proha (kukuruza). Velika je, ističe, odgovornost bila na glavi kuće kada dođe žetva, jer je valjalo pripremiti hranu za žetelice koje su dolazile u zajam, "ako pogreši u proceni vremena, pa padne kiša, propade sva hrana".

"Osluškivale su se žabe, ako krekeću najavljuju kišu. Takođe, ako je crveno jutro - mokro je veče i obrnuto, ako su oblaci u zalasku sunca crveni, ujutro će kiša", dodaje. Dalje, kaže da je ovo vreme kada se đubri njiva stajskim đubrivom. Nastavlja se prihrana pčela, a o Kasumu (8. novembra, dan koji deli leto i zimu) se sravnjuju dugovi, izvodi stoka na sajam (vašar u Gračanici), koja je za prodaju, iznosi se žito, pšenica, pekmez, suve šljive, voće, povrće, vuna i druga roba za prodaju. Tu se vrši najveća razmena u toku čitave godine. 

"Posle Kasuma na selu je počinjao zimski način života, otvara se sezona ženidbi, udaja, porodičnih veselja. Koševi, hambari, podrumi i trapovi su puni hrane. Nastupa odmor od teških letnjih poslova i čeka proleće da se ponovo oživi rad na njivi", zapisao je ovaj zaljubljenik u tradiciju.

Tu su i zanimljiva predanja kako prognozirati da će sutradan osvanuti lep dan, pored ostalog: kad predveče kokoške ranije ležu, kad mušice pri zalasku sunca lete u kovitlacima, kad vatra u furuni jasno svetli i gori. S druge strane, loše vreme se može očekivati: kad se goveda obadaju, kad ljudi koji su preživeli nervni poremećaj, ne mogu da se smire i pričaju neartikulisano, skloni su svađi, kada se pri izlasku sunca kroz oblake prema nebu pružaju zrake, nadati se oluji sa ledom i tako dalje.

Podsetimo, meteorološki servis Severe Weather Europe objavio je predviđanja snežnih padavina za zimu 2022./2023. Kako su naveli, za veći deo evropskog kontinenta očekuje se manje snežnih padavina. Normalne i iznadprosečne mogu se očekivati na pojedinim područjima u centralnoj Evropi.

Zimi se na selu ne radi

Kada je reč o narodnom kalendaru, na zimsku prognozu se nije obraćala pažnja, jer se ponavljala svake godine. Spahić kaže da se po njoj mogao naviti sat.

"Kada padne prvi sneg, on ne ustaje tako do kraja februara, kada odjuži uz veliku huju od nekoliko dana. Tada se na zemlji ništa ne radi. Samo se održava stoka, hrani i poji na bližemu potoku. Nabavlja drvo za ogrev", navodi.

Povremeno se, dodaje, sa njiva prenosi seno i klasura (stabljike od kukuruza sa lišćem). Lišće stoka pojede, a klasurke, gola stabla se stavljaju za autohtone voćke, koje su stare i preko sto godina, kao samoniklica jabuka. Mladi su to morali da nose u krošnjama na leđima, pored zaprega, da se ne zaleže (ulijene, i ne postanu oholi pošto ne rade ništa teško).

"Ono što je izbačeno iz prakse, a što se radilo pre kada je svaka kuća imala ovce je da smo mi sankama išli u šumu i sekirom skidali donje zelene grane sa borova. One su to tako slatko jele, a te borove iglice su jako zdrave“, seća se.