Žena zlatnih ruku kojoj je tkanje postalo zanimanje

Kada se kao mala devojčica stalno motala oko majčinog razboja sa molbom da i ona nešto izatka na njemu, Borjana Mladenović iz sela Džep, Kod Vladičinog Hana, nije ni slutila da će tkanje jednog dana postati njeno osnovno zanimanje od koga će zarađivati za život.

Ovim poslom počela je da se bavi u trenutku kada joj se nije posrećio rad u trgovini. Tada je došla na ideju da iz ostave izvadi svekrvin razboj i na njemu izatka nešto što će moći da proda i što će joj doneti zaradu. A to nije bilo nimalo lako, a ni jednostavno zato što je morala ponovo da od iskusnih tkalja uči kako se priprema osnova za tkanje, nitke uvode u brdo, koriste potka i nabrdilo pri tkanju.

Tkanje može da bude posao i u 21. veku

"Kada se napravi dobra osnova na razboju i krajnji proizvod ne može da bude loš. Prilikom tkanja razboj je odlično funkcionisao tako da sam na kraju dobila krparu sa prelepim motivima i to baš onakvu kakvu sam želela", priča Mladenovićeva i dodaje da se tom prilikom u njenoj glavi rodilo mnogo ideja koje je želela i mogla da realizuje u praksi.

Obezbeđen i novi razboj

Prilika za nabavljanje savremenijeg razboja na kome će moći sama, od početka do kraja, da organizuje proizvodnju, ukazala joj se kada je Opština Vladičin Han raspisala konkurs za dodelu neophodnih sredstava za rad nezaposlenim licima. Otuda je ona odmah presavila tabak i napisala da se bavi tkanjem i da joj je neophodan još jedan razboj kako bi mogla postojeći zanat da pretvori u zanimanje koje će njenoj porodici doneti i odgovarajuće prihode.

Tkanje na brdu - razboj za poneti?

"Bila sam presrećna kada sam dobila obaveštenje da mi je opština u saradnji sa 'Help-om', obezbedila nov razboj", kaže Mladenovićeva i naglašava da je tada počela ozbiljno da sarađuje sa čovekom koji se u njenom selu bavio izradom narodnih nošnji. Njen prvi zadatak je bio da na razboju tka fute koje su se nosile u njenom, ali i one iz trgoviškog kraja sa pervazom, koje inače, retko ko ume da izatka. Njoj je, međutim, bilo dovoljno samo da stavi takvu futu ispred sebe dok tka i da na razboju izatka identičnu.

"Iako prilikom tkanja ove fute stalno moram da brojim žice kako bi svaka šara došla na svoje mesto, to radim sa velikim zadovoljstvom jer unapred znam da ću na kraju da dobijem fantastičan proizvod. Tu radost ne može da mi pomuti čak ni to što sve šare na njoj moram da odradim prstima", naglašava ona.

Pun vez na narodnoj nošnji

Kada ne tka fute ona na košuljama narodnih nošnji veze i hekla narodne motive. U takvim prilikama obavezno radi pun starinski vez koji potom po potrebi nadogradi nekom heklanom čipkom. Ovu tehniku primenjuje i na stolnjacima i ukrasnim komadima koje izrađuje za prekrivanje stolova, komoda i polica, a koje je zajedno sa vunenim prslucima, popki, čarapa i ponča prodavala u svojoj radnji koju je u međuvremenu otvorila u Hanu, a koju je u vreme pandemije morala da stavi u stanje mirovanja.

Miki Anđelković: Izrada narodnih nošnji ravna je nauci

U ovu radnju, koju namerava uskoro ponovo da otvori jer se poboljšala prodaja, veoma često su dolazili ljudi koji su želeli da kupe neki neobičan poklon za svoje najbliže, a kada ga ni tu ne bi pronašli znali su da njenoj vlasnici ispričaju šta žele sa molbom da im to na razboju i izatka.

Naša sagovornica ističe da joj ideje za ono što radi nikada nisu manjkale i da inspiraciju veoma često dobija pretražujući internet lii u komunikaciji sa majstorima tkanja koji rade u zemlji, a sa kojima je ostvarila saradnju. Kaže da bi bila u stanju da svojim potencijalnim mušterijama ponudi mnogo više tkanih, vezenih, heklanih i pletenih proizvoda, ali da za sada nije u mogućnosti to da uradi samo zato što na tržištu ne može da nađe adekvatan repromaterijal.