Sve veća želja mladih Beograđana da se bave poljoprivredom i vrate selu

Želja da bude 'bude sam svoj gazda', spojivši ljubav prema životinjama i lična interesovanja doveli su dvadesetogodišnjeg Đorđa Zekonjića iz Batajnice do proizvodnje jaja i uzgoja pilića na svom placu od 20 ari, blizu kanjona kod Dunava, mesto poznatije kao Belarica, nedaleko od Batajnice. Kako kaže porodično su počeli da se bave uzgojem pilića i proizvodnjom jaja u periodu kad je Đorđe zbog ozbiljne povrede ruke prestao da se bavi tenisom.

Zašto je važno ne prelaziti 42. dan tova brojlera

"Meni se svidela ta priča, video sam veliki potencijal u tome, što se obistinjuje. Pošten je posao i svoj si na svome. Ja volim životinje, ceo život sam proveo tamo sa njima", kaže Đorđe, objašnjavajući nam da je domaće jaje domaće, ali da ljudi zanemaruju svežinu jajeta, jer ljuska ima rok od oko mesec dana nakon čega ona počne da propušta bakterije i prljavštinu.

Najzdravija koka - ona koja je na ispaši

Dakle, ako zanemarimo industrijski uzgoj statičnih kokošaka skupljenih na jednom mestu, hranjenih koncentratom, proces od snešenog jajeta do centralnog magacina traje tri sedmice.

"Znači ona je već izgubila na kvalitetu 30 odsto i više. Pri tom ta kokoška uopšte nije zdrava kao one koje su na ispaši ceo dan, koje pasu travu, koje jedu povrće, detelinu, kukuruz...Kakva god da je situacija, sveža i domaća jaja su, kako god da okreneš, standard."

Oko 300 kokošaka koje daju oko 4.000 jaja mesečno

Iako su počeli sa stotinak kokošaka, kako kaže naš sagovornik, ipak u početku nije bilo velikih rezultata, jer te kokoške još uvek nisu bile sposobne da nose. Međutim sada, nakon malo manje od godinu dana, uz saradnju sa jednim proizvođačem smrznutog testa, lokalnom palačinkarnicom i maloprodajom domaćih jaja prijateljima, komšijama, kolegama, poznanicima na nivou Batajnice, porodica Zekonjić sada gaji oko 300 kokošaka na svom imanju sa proizvodnjom od oko 4.000 jaja mesečno, uz širenje svoje prodaje pilića i oplođenih jaja, i izgradnju novih objekata da bi rase poput amrok, nju hempšir, australorp i italijanskih kokošaka razgraničili.

"Ne možete da zamislite, deset dana pre Uskrsa, još smo mi imali 150 kokošaka manje nego sad. To je bio haos, svako jaje smo prodali. Isti dan. Nekad čak i u roku od tri sata", kaže naš mladi sagovornik.

Pored živinarstva i rasni psi, a možda i orah

Kako Đorđe kaže, veliki uticaj na njega da se počne bavljenje živinom imao je otac koji je i kupio taj plac pre tridesetak godina, a bez kog bavljenje ovim poslom ne bi bilo moguće. Pre pilića, šest godina unazad, započeli su i uzgoj pasa, rase džek rasel terijer i belgijski ovčar malinoa, koji ujedno služe kao čuvari imanja, za prodaju, ali i za humanitarne svrhe. Od dve ženke sa kojima su počeli, dolaze do 50 štenaca na svake dve sedmice.

Dresura pastirskih pasa

Smešteni u dvadeset boksova na placu koji je raspodeljen na trećine kako bi prisutne životinje imale svoj mir, okolo ograđenim lešnikom da služi za sada kao živa ograda, rasni psi ove porodice došli su do Makedonije, Grčke, Holandije. Pokušaj malo ozbiljnije priče sa lešnicima nije urodila plodom, te je ostala samo kao ideja, dodaje mladi poljoprivrednik koji priznaje da 'možda nije ozbiljno ušao u sve to'.

"Voleo bih da jednog dana kupim još zemlje, raširim sve ovo i, eventualno, počnem da uzgajam orahe. Jer je u tom kraju zemlja plodna, obradiva, dovoljno daleko od naseljenog mesta, što je bitno. Vazduh je donekle čist, navodnjavano je dobro. Ima mnogo tih početnih predispozicija tako da ne moraš previše da lomiš glavu kako da kreneš. Struja nije još došla tamo, pitanje je kad će doći. Neko kaže sad, neko za godinu dana, neko za deset godina, tako se već priča otkad ja znam za sebe. Svakako, to je jedna od opcija kojom bih voleo da se vodim kasnije."

Želja da oživi selo

Jedan od planova budućeg softverskog inženjera Miloša Živića, a trenutnog apsolventa informacionih tehnologija zaposlenog u jednoj stranoj firmi, pored zapošljavanja u svojoj užoj struci je i povratak korenima u selo Oreovac, blizu Bele Palanke. Ovaj dvadesettrogodišnji Beograđanin želi da prati stope svoga oca koji trenutno energiju usmerava u rodni kraj svojih roditelja kako bi, kad se penzioniše, mogao započeti proizvodnju poljoprivrednih kultura kojima će učrvstiti finansijsko stanje svoje porodice.

Dok se sela u Srbiji prazne, život se vraća u Ojkovicu iznad Zlatarskog jezera

Od bogatog šljivara i bašte koja je nekada obilovala simbolom tog kraja - paprikom, zatim paradajzom, smokvom, krompirom, crnim lukom; porodično ognjište sa okućnicom ostaje napušteno, kao i selo Oreovac, masovnim odlaskom u Beograd.

Cilj - organska proizvodnja

Miloševa želja je da pomogne ocu u ideji da oživi selo, za početak, napravivši asfaltni put do svoje kuće, ulaganjem u poljoprivrednu mehanizaciju i ovčarstvo, oživljavajući i nastavljajući uzgoj kultura koji se u tom gazdinstvu prekinuo na nekoliko godina.

"Normalno, očekujemo i aktivnost opštine. Kad vide da smo tu i da pospešujemo taj kraj svojom proizvodnjom, brendom, valjda će pomoći. Često odlazimo tamo na odmor. Dovoljan razlog povratku je zdravlje - čist vazduh i mir. Pogotovo jer u selu nema tri čoveka, sve ukupno. Od netaknutih prirodnih lepota mogu se obići Babin Zub, Suva planina, Niška banja. Jedino je slabiji internet", uz šalu konstatuje Miloš.

Cilj ulaganja je, kako kaže, za početak organski proizvodi za njegovu porodicu.

"Znači, da znamo proces od nastanka jedne voćke do krajnjeg korišćenja, odnosno do trpeze. Naravno, postoji i ekonomski faktor."

Miloš bi jednog dana voleo da osnuje porodičnu poljoprivrednu firmu u kojoj bi mogao da spoji znanje IT stečeno na fakultetu sa poljoprivrednom proizvodnjom. Kako kaže, za sada, pomagaće ocu na selu, a u slučaju da vidi da se ekonomska strana poboljšava, posvetiće tome u potpunosti.