Uprkos povećanoj potražnji bubnjeva od veštačkog materijala Miodragu Stojanoviću zvanog Tarabuče i dalje stižu porudžbine sa molbom da im ovaj instrument napravi od životinjske kože.
Mnogo dobrih majstora živi i radi u Vranju, ali samo jedan među njima ume da pravi bubnjeve. Ime mu je Miodrag Stojanović, a svi ga u Pčinjskom okrugu znaju pod nadimkom Tarabuče. U njegovom dvorištu obično se začuje dobra svirka tako da meštani sela Crni Lug znaju da je kod njihovog Tarabučeta ponovo došao neki poznati muzičar.
Ljudi iz sveta muzike ne prestaju da dolaze kod njega po ovaj instrument otkako je gočobiji, na daleko čuvenog orkestra Jovice Ajredinovića napravio goč. Koliko je postao cenjen među njima shvatio je tek kada se pojavio u Guči na jednom od takmičenja.
U vreme kada je Stojanović počeo da se bavi ovim poslom bili su u modi samo bubnjevi koji su se pravili od teleće, jareće, ovčije i kozje kože, a od kojih je on znao da napravi instrumente vrhunskog kvaliteta. Kako je, međutim, vreme prolazilo kupci su sve više tražili da im napravi bubnjeve od japanske plastike koji su bili otporni na vlagu i mnogo lakši za nošenje.
"Oni koji su u orkestru nosili i svirali bubanj napravljen od recimo teleće kože bili su na velikim mukama jer im je od težine vremenom stradala kičma, a stalno su strepeli i da im instrument ne pokvasi kiša ili da ga, ne daj Bože, pićem polije neki pijani gost, onda od svirke ne bi bilo ništa", priča Stojanović.
Uprkos povećanoj potražnji bubnjeva od veštačkog materijala njemu i dalje stižu porudžbine sa molbom da im ovaj instrument napravi od životinjske kože. Tako etnički Albanci iz Preševa i okoline uvek traže da im napravi tapane od kozje kože. Od ovog materijala pravi i tarabuk po koji dolaze kupci iz Srbije, Makedonije i ostalih zemalja u okruženju. Kozju kožju za pravljenje ova dva instrumenta nabavlja iz sela Malošište u Nišu i izuzetno je zadovoljan njenim kvalitetom.
"Oni to profesionalno rade i nemam nikakvih primedbi na njihov proizvod od koga mogu da napravim vrhunske instrumente. Kroz materijal koji dobijam vidim da nimalo ne štede na soli prilikom štavljenja kože koju onda uroluju u rolat vodeći računa da krzno bude napolju i koji ostave tako da stoji nekih sedam dana. Posle toga tu kožu obavezno razviju na trokut da se suši s tim što suncu obavezno izlože usoljenu stranu kože. Posle ove faze usledila bi fina obrada osušene kože od koje kasnije pravim bubnjeve."
Glavna caka u tom poslu je postavljanje kože na instrumentu koji će dati adekvatne tonove. Ovaj pčinjski majstor to radi po šablonu koji sam pravi od orahovine. Kada mu pođe za rukom da kožu postavi na instrument on obavezno odsvira na njemu taktove neke poznate melodije. Kada svira na bubnju, tapanu ili goču obavezno upotrebi pručku i dumbu da vidi kakve sve tonove može da izvuče iz tek napravljenog instumenta.
"Goč sam naučio da sviram družeći se sa Romima iz sela Pavlovac još u osnovnoj školi. Toliko su mi prirasli srcu da sam naučio njihov jezik i počeo muziku da osećam kao oni. Ovo i ne treba da čudi jer punih 50 godina drugujem sa romskom muzikom, zvukom trube i njenim ritmom koji je prepoznatljiv svuda u svetu", kaže naš sagovornik.
Ove njegove kvalitete pogotovo znaju vođe mnogih orkestara u vranjskom kraju pa kada im zafali gočobija oni onda odmah njega zovu. Ovaj zanatlija nastupao je i na nastupima nekih estradnih umetnika u zemlji, a kada to zatreba nastupa i u vranjskom Pozorištu "Bora Stanković".
Na jednom nastupu pojavio se sa svetlećim gočem koji je sam napravio. Ovaj njegov izum posebno dolazi do izražaja u trenutku kada se u sali, gde je svirka, ugase svetla i gde se publika nalazi na vrhuncu euforije. Posle ovakvih nastupa na njegovu adresu stigle su nove porudžbine za svetleći bubanj koji je postao prava atrakcija na nastupima raznoraznih muzičara.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
