Kikinda je nekad imala 7.000 konja, sad ih je svega - 130.
Dragan Strajnić - Kikinđanin, svestrana je i poznata ličnost: pravnik, poljoprivrednik, privatni preduzetnik, društveni aktivista, idejni tvorac kikindske manifestacije "Dani ludaje", pesnik, muzičar, kompozitor, odgajivač konja, osnivač Kikindskog konjičkog kluba "Banat" i Turističkog saveza Kikinda.
Objavio je 22 nastavka feljtona o istoriji konjičkog sporta i gajenja konja u lokalnim Novim kikindskim novinama. U njima je obradio istorijat gajenja konja u ovom banatskom gradu, svako poimence rasno grlo oždrebljeno u Kikindi ili dovedeno u Kikindu, rezultate na takmičenjima, podatke o kikindskim porodicama koje su gajile konje pa čak i portrete poznatih ličnosti, političara i krunisanih glava, koji su se fotografisali jašući neko od poznatih kikindskih grla. Ovaj materijal mogao bi uskoro da preraste u knjigu, bogato ilustrovanu i punu anegdota.
"Starinom smo Kikinđani, a uvek smo imali konje, osim u kratkom periodu 1949. -1953. godine, kad je, zbog formiranja zadruga, dedi oduzeto deset konja. Moja ljubimica, kobila Čila, vukla je zadružno vozilo i svakog dana, prolazeći kraj naše kuće, prilazila kapiji, verovatno po navici.
Tad bi je kočijaš nemilosrdno šibao. Bio sam dete i bio sam očajan zbog toga. Međutim, kad su se zadruge rasformirale, moj otac je kupio našu Čilu na licitaciji i doveo je kući. Sećam se, imao sam boginje i kad sam je video, pomislio sam da sanjam i dugo sam je grlio", priseća se Strajnić i dodaje da su se tako konji ponovo vratili u njihov dom i život.
"Najviše što sam imao bilo je 15 konja, a za sve ove godine gajio sam haflingere, lipicanere i američke zlatne. Prvog pastuva lipicanera doveo sam u Kikindu 1976. godine. Nekada je Kikinda imala oko 7.000 konja, šezdesetih godina prošlog veka, kad su uvođeni traktori, 5.000. Tada su mnoga ovdašnja grla završila na trpezama Italije i, nešto manje, Francuske. Sad, u Kikindi ima 130 konja i u selima oko 100."
Kaže dalje da nikada nije razumeo kako smo se "mi ljudi tako lako odrekli jedne tako divne i plemenite životinje kao što je konj".
"Sve ovo bio je moj motiv da počnem da pišem feljton, pripremam još nastavaka i razmišljam o radnom naslovu za knjigu koja će nastati od feljtona", kaže naš sagovornik.
Na Danima ludaje i drugim manifestacijama, Strajnić koji je imao i turističku agenciju, učestvovao je mnogo puta vozeći decu iz Kikinde i drugih mesta po gradu i okolini, do brega Kinđa i po njivama. U narodnoj nošnji, u kolima u koja su upregnuti njegovi konji, provodio je sate pričajući deci i odraslima o istoriji Kikinde, poljoprivredi i naravno o konjima.
"Drago mi je što je ponovo otvorena škola jahanja u Kikindi. Neko od tih mladih ljudi koji pohađaju školu svakako će zavoleti konje, a neko od onih koji zavole plemenite životinje će možda poželeti i da ih gaji", izjavio podsećajući da je ovaj banatski grad jednom u prošlosti bila konjički centar i da bi ponovo mogla da postane.
Tagovi
Autorka
